Da li zbog filmova u kojima su kamoni najmoćnije mašine na putu, ili zbog priče da je tu lova laka, a posao ne previše zahtevan, tek sve više ljudi iz Srbije odlazi u kamiondžije. Ali, život i posao vrlo brzo ih razuveri da neće ipak biti kao na filmu.
Šta sve naše kamiondžije koje “volanom za kruhom” prelaze kilometre i kilometre po Evropi i svetu doživljavaju, i da li je to lak posao sa dobrom zaradom slušamo od Stefana Bogdanovića, jednog od mnogih koji se bave ovim poslom.
“Pa malo je zajedničkih ztvari između filma i ovog posla. Plate su manje, mislim dobre su plate, ali je hrana u na putu skupa. Treba dati 40, 50 evra za jednu šniclu i dva piva u nekom resotranu.” priča Bogdanović za Balkan Info.
On je dugo vozio da jednu domaću firmu, pa je ipak odlučio da ode u inostranstvo i tamo potraži posao. Razlog zbog čega je to uradio je, kao i uvek, novac.
“Vozači u Srbiji su daleko manje plaćeni za isti posao koji rade njihove kolege u evropi ili svetu. Gledaju gde god mogu da te zakinu, šta god mogu da ti odviju. U EU te stvari su regulisane pa bar o njima ne mora da se brine. Dobija se tačna zarada i sve je isplaćeno.” - kaže on.
A kada pristaneš da budeš vozač tuđeg kamiona, sa tuđom robom koju prevoziš, i ukupna cena svega toga daleko prevazilazi tvoje mogućnosti, ne ostaje ti ništa drugo no da pristaneš na gubitak privatnosti.
Sve se prati
„Svaki kamion, bilo da je veća ili manja firma, ima fabrički ugrađen GPS treker, preko kojih vlasnik zna recimo u radijusu od 10 do 15 metara gde se ja nalazim, kuda sam prošao, gde sam stao, koliko sam se zadržao, koliko sam brzo išao, kada sam koristio retarder, svaka manuelna komanda koju ja koristim to u firmi imaju registrovano. Ako voziš hladnjaču, čim se otvore vrata od nje iz firme te zovu i kažu „Otvorena su ti vrata“. Često firma sazna pre mene da su mi vrata otvorena“, kaže Stefan, ali dodaje i da je to normlano jer samo kamion koji vozi, i to polovan, košta oko 35.000 evra.
Ali sav ovaj nadzor dobro i dođe kada si sam na putu, i kada sa svih strana “vrebaju” oni koji žele da se o tebe okoriste. Jedna od takvih situacija je krađa nafte, kada vozač stane da odmori.
“Krađe goriva je bilo i biće uvek. Nema te zaštite koje profesionalni obijači ne mogu da skinu. I to ne samo za gorivo. Zna se u Evropi gde se najviše krade, tačno se znaju mesta - jug Italije, Španija, jug Francuske... I to ga vidiš, krade gorivo, pogledaš kroz retrovizor i sve što možeš je samo da vratiš zavesu i da ćutiš, ili da progovoriš i pogineš.”
A da ovo nisu preterivanja i izmišljenje priče svedoče i sledeći primeri o kome priča sagovornik:
“Tri čoveka u okolini Marseja skoro su pretukla našeg čoveka tako. Bilo je situacija gde ti prsne neki sprej u lice, ti se omamiš, on ti obije sve, pokupi, ti se probudiš ujutru ne znaš ni gde si, ni šta si, a nemaš ništa. Nema dokumenata, nemaš para. Uvek treba znati gde smeš da staneš", dodaje on i navodi kao primer jedno mesto u Sloveniji.
"Tu se krade isto dosta, čoveku pored mene, iz iste smo firme bili, digli mu 650 litara nafte u pola 5 ujutru. Firma ima sve podatke, koliko je nafte ukradeno, koliko je sipano, tako smo saznali. Tako da kad neko hoće da te pokrade i kad nemaš sreće, džabe ti i lanci i katanci, tu spasa nema.“, ali kradu i kolege od kolega, tako da na putu retko kome možete da verujete, priča Stefan.
Čekanje na granici
Svako od nas ko je ikada prelazio bilo koju granicu nije mogao a da sa tugom ne pogleda beskrajan red kamiona koji čekaju prelazak. To je nešto što u ovom poslu i kamiondžijama najteže pada. Stefan kaže da je on lično najduže čekao 2 i po dana, ali da poznaje i one koji su na granici ostajali i po 4 dana. Ljudi su bukvalno srećni kada granicu pređu za nekoliko sati, što bi trebalo da bude normalno.
Usponi, krivine, uske ulice, loši putevi, lopovi, oštećenje skupog vozila… To su samo neki od stranova sa kojima se vozači svakodnevno susreću. A kod kuće, čeka porodica...
“Porodica mi je kod kuće. Oženjen sam, imam dvoje male dece, planiram još dosta da ih imam... Eto ja radim, zarađujem, šaljem pare kući koliko njima treba, ono što ne treba gledaš da uštediš, da nešto stvoriš deci sutra. Porodica mi je kod kuće, ja sam u kamionu i to je to. Ja radim, obično budem mesec, dva, tri meseca maksimalno budem u kamionu, pa onda odem kući. Odnesem kući 3 do 5 hiljada evra, koliko kad uspem da uštedim. Žena ne radi, mala deca, ja planiram da imam petoro, to je velika odgovornosti, znači da imam neki cilj za koji radim.”
A šta Stefan kaže, da li je voziti kamion teško i zbog čega?
„Vožnja kamiona je nemerljiva sa bilo čime što čovek može da zamisli uopšte. Sa decom se gledaš preko mreža, sa praznike nisi kod kuće. Najteže ti pada kada ovako sad ja bih recimo dok sedim ovde gledao svoju decu, pričao sa njima, popio dva piva, pustio neku suzu i onda legao da spavam. Teško ti je oni su mali, i sad kad su naslađi ti nisi tu.“
“Tako da svi ljudi koji planiraju ovo da rade nek znaju kakva su ovo odricanja sve. Pa razmišljaš kod kuće da li ti je žena verna, žena razmišlja da li si ti njoj veran. Ja sam ubeđen da su od ljudi koji su razvedeni, upravo se zbog kamiona i razveli. A utiče i na čovekovu ličnost. Jer ta izolovanost mora da te promeni. Ti počneš da pričaš sam sa sobom na kraju krajeva. Ubije te posao. Ti su tu, danima i mesecima u jednoj konzervi. Sam.”
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
