LEGIJA MI TE NOĆI PRIZNAO: "SVEGA MI JE DOSTA!" Poverio se Sergeju Trifunoviću, a onda je izvadio pištolj

Trifunović i Legija su se lično poznavali, o čemu je i glumac jednom prilikom pričao veoma detaljno.

Izvor: YouTube/Insajder Video/M.M./ATAImages

"Trebalo je da radim jedan slovenački, jedan francuski i još jedan, ne sećam se čiji, film. Nijedan, na kraju, nije snimljen. U sva tri filma trebalo je da glumim čoveka koji je u Legiji stranaca. Jedna prijateljica mi je, tih dana, ženski ushićeno, pričala o čoveku kojeg je upoznala. Slušam, ovako, sa jednim uvetom. I onda kaže da je bio u Legiji stranaca sedam godina. To je 1998. godina, u tom trenutku, niko za Legiju nije čuo. To je ono na šta se moje drugo uvo uključi. Ne znam nikog ko je bio u Legiji stranaca i pitam je može li da me spoji s njim. I onda smo se našli", rekao je jednom prilikom Sergej Trifunović u intervju za buka magazin.

• Kako je izgledao vaš prvi susret?

"Nalazimo se u nekom kafiću u Ruzveltovoj, ispred su parkirana dva identična džipa, sa dve strane ulice, po četiri čoveka kod svakog i klimaju glavom, javljaju mi se. Ulazim u kafić u kom je mrtva tišina, konobar mi pokazuje put. Ne znam ko je ni kako izgleda. Tamo sede tri čoveka, jedan vrti paklicu cigareta, kapiram da je neki od njih On. Prilazim i kažem: 'Ja sam Sergej'. Kao najveći štreber ponesem scenario ispod miške i knjigu po kojoj je pisan taj scenario. Izaberem najvećeg, najglavatijeg, jer kapiram da je to taj tip. Međutim ovaj što vrti paklicu jedva primetno pokaza očima i dvojica nestadoše. Shvatim da sam izabrao pogrešnog, da sedim sa jednim koga nisam upikirao da može biti taj čovek. Pita me šta mi treba, ja mu objasnim, kažem za film i još: 'Ako imaš vremena, dao bih ti scenario da pročitaš, da vidiš o čemu se radi'. Pri tome, on je radio pre toga na filmu Do koske… Ne znam da li znaš to?", rekao je Sergej i dodao:

"Da, on je obučavao Đurička, Glogovca i ekipu za film Do koske. S tim što ja to ne znam u trenutku kad prvi put sedim s njim. Dao mi je čak i broj telefona. Pitam: 'Jesi li siguran?' i kaže: 'Zapiši'. Uglavnom, posle sedam dana, čovek mi se javi, kaže da je pročitao, pita gde da mi ostavi scenario. Kažem: 'U Ateljeu 212'. Ono što je meni bilo interesantno jeste to što sam mu dao gomilu listova, a on ih je ukoričio, stavio u novu fasciklu i predao. Taj film je propao i nisam od tad imao s njim kontakt, sve dok nije došao na red neki drugi film 2000. godine", istakao je Sergej Trifunović.

• Kako se, u tom trenutku, tebi čini Legija?

"U najmanju ruku, on je jedan neobičan lik, završio je srednju muzičku školu, čovek koji svira trombon, a sam je rekao na suđenju: ko mi je kriv kad sam trombon zamenio za tromblon. Dakle, ne radi se o čoveku kakvog bi sad ti mogla da zamisliš. On je panker sa Novog Beograda i nije iz ovog turbofolk miljea. Neverovatno, ali istinito. On je jedini ubica kog znam, a nažalost znam ih mnogo, koji je za sebe rekao: ja sam ubica. I, pamtim moment u DOS-u kad je pokojni Đinđić rekao da ide da se vidi s Legijom", rekao je Sergej Trifunović.

• Pre petog oktobra?

"Da, pred sam peti oktobar. Ja sam ga, dakle, već znao. I tad je Đinđić išao da se vidi sa njim, da osigura da ovaj ne pravi sranje. Mada, kako sam kasnije čuo, ne bi pravio Tjenanmen ili Bukurešt u Beogradu. On je rekao: 'Ja sam imao svoje ortake s druge strane, ne mogu da pucam na svoje ortake', I pamtim dve slike tog petog oktobra. Prva je, pamtim Džoa bageristu koji pokušava da uđe iz Takovske u ono staklo u RTS-u. Na bageru sedi u čistoj, za taj dan opeglanoj, crnoj majci, crnim farmerkama, crnim kaubojkama, sa crnim kačketom, kosom vezanom u rep, sa sekirom u ruci, Bogoljub Arsenijević Maki, kao u fotelji. Opušteno. Pamtim događaj pre toga, jer sam bio jedan od prvih deset koji je došao pred televiziju. Počeli su da se skupljaju neki likovi sa spitfajerkama, fantomkama, šalovima… Pala je jedna od one tri velike bandere za zastavu i udarila dečka po glavi, koji je ostao u komi. Ne znam šta je sa njim bilo, znam da su ga odveli u bolnicu. Jedan od tih likova u spitfajerkama me gleda, trepće mi nešto, javlja se, ne znam ko je. On povlači jaknu i pokazuje mi hekler, namigne mi, a onda je valjda video moju usranu facu, povlači šal sa lica i ja kapiram da je to moj ortak iz Užica. Oni su došli organizovano, svi naoružani, on nosi ozbiljan hekler, znam šta je, pucao sam na filmu iz toga", rekao je Sergej i vratio se na priču o Legiji:

"Da, to je ta druga stvar, druga slika koju pamtim. Neša Šarenac, muž Nataše Ninković, i ja smo ušli u Takovsku i bili smo tu kad su iz Aberdareve izleteli njegovi hameri. To je bio prvi trenutak kad sam mislio da smo gotovi, da smo mrtvi. Hameri uleću neverovatnom brzinom. Svi smo zalegali jedni preko drugih. Ja sam samo video da se jedna plava devojka, u nekoj zelenoj jakni, ispred mene zaglavila nekako. Glava joj je tamo kuda idu, i ja sam samo pomislio: 'Ajde, ne budi pi…, makar spasi nečiji život, i onako ćemo sad da poginemo'. Uhvatio sam je za tu jaknu, povukao je i legao preko nje, kao, da je zaštitim svojim telom, da ne odem baš kao govno koje vodi računa samo o svojoj guzici. Bar da spasem nekog, pre nego što me ubiju, a bio sam ubeđen da sam gotov. Reko', ovo su moje poslednje misli. Usr'o sam se. Ali, to je bilo: 'Ajde da učinim nešto dobro. Ispod mog leša naći će živo biće'", pričao je Sergej.

• Kad si ti sa Legijom ponovo uspostavio kontakt? Posle tog petog oktobra?

"Da, ja sam ga zvao 10. oktobra, dakle pet dana kasnije. Kažem mu: 'Generale, hvala vam što nas niste izgazili kao govna'. Odgovorio mi je: 'Prvo, ja nisam general, ja sam pukovnik, a drugo, šta ti treba?'. Kažem: 'Opet je stigao film'. I onda me je poslao na obuku. Pitao sam mogu li da idem u Kulu, on mi je rekao: 'E, to neće moći'. Poslao mi je čoveka za obuku, ali to ću da ti pričam neki drugi put. To čuvam za autobiografiju", rekao je Sergej.

• Šta se desilo leta 2001. godine u Stupici? I otkud ti na rođendanu, uopšte, u društvu Cece Ražnatović?

"Te godine Balantajns je radio humanitarnu akciju koja se zvala 'kocka leda za jedan osmeh', u kojoj odaberu neke poznate ličnost, organizuju parti, te ličnosti izaberu mesto i imaju pravo da sastave listu gostiju. Piće se toči za dž, a led se plaća simbolično. Pre mene su ovu akciju radili Jelisaveta Karađorđević i Sale Đorđević. Ja sam bio prvi koji nije Đorđević. Ili, Kara… Dali su mi listu dece kojima treba pomoć, i ja sam izabrao da ide nekoj devojčici za operaciju. Dali su mi spisak gostiju i pitali koga ne bih želeo da pozovem. Rekao sam da ne želim da dođe Čeda Jovanović, a listu smo onda sastavili. Rekao sam: Đinđić, Divac, Danilović, razni neki ljudi koji su mogli da ostave lovu i poslali smo pozivnice upravama prva tri fudbalska kluba: Partizan, Zvezda, Obilić. Niko se iz Zvezde ili Partizana nije pojavio, ali se kompletna uprava Obilića pojavila, na čelu sa Cecom i Dragišom Binićem", rekao je tada Trifunović u intervju za buka magazin.

• Jeste li se vas dvoje već poznavali?

"Ne, to je bio prvi put da sam video tu ženu. Nekoliko nedelja kasnije, meni je preko nekog prijatelja, nije fer da mu pominjem ime, Ceca poslala poruku da mi se zahvaljuje na onom pozivu i da sad ona mene poziva na rođendansku žurku. Bio sam u gradu te večeri, evo ovako obučen, u skoro kućnom izdanju, i pomislio sam: Kad je ta žena mogla da dođe i da ostavi novac za tu devojčicu, što bih ja bio govedo i što ne bih otišao, ako me već zove? Tamo je već bio pomenuti Milorad Ulemek, koga ja sad već znam. Prilazim mu i stajem sa njim. Neko iz njegovog okruženja kreće pijano da mi se kači za vrat. Jedan, drugi, treći put, da bi počeo da me udara po vratu, a onda, u jednom trenutku, jer sam i ja malo više popio, okrenem se, posle osamnaestog kačenja, i udarim tu ruku koja mi se vešala o vrat. Krene koškanje i onda su nas rastavili. Sve je to nekako prošlo, svi su već izašli, uključujući i slavljenicu. Ostao sam za stolom sa svojim filmskim instruktorom. Ali, ovaj je zapamtio ono što sam ga udario, to je valjda bio 'disrespect', došao je, i krene tuča. Tu se umeša Legija i ovaj greškom, umesto mene, udari Milorada. Ništa više nisam video, jer je obezbeđenje iznelo vinovnike tuče, mene na jedna, ovog na druga vrata i rekli su mi: 'ajde sad kući", rekao je on i istakao da je tu bilo i pucnjave, nije sve baš prošlo sa gurkanjem. I bilo je hapšenja...

"Ono što znam jeste da je on meni te noći pričao kako mu je svega dosta, kako hoće da ode, a to je već bilo posle onog paljenja diskoteke u Kuli, tako da mislim da je on samo iskoristio moment da napravi što je kasnije i uradio. On je, koliko sam razumeo, insistirao da ga policajac uhapsi i na kraju mu je naredio da ga uhapsi. Opalio je iz pištolja, da bi ga uhapsili. Ali, to je bilo dobrih pola sata od kako sam izašao. Jeste frke bilo, prosto pijane frke, koju je on iskoristio da da ostavku. Što je on posle toga što se desilo u Stupici i uradio. Konobar mi je isto ispričao da je on i pozvao policiju", rekao je Sergej i dodao za kraj:

"Ima jedna divna Selenićeva rečenica koju izgovara Glogovac u Ubistvu s predumišljajem. Kad Jelena kritikuje Bogdana što kaže da bi voleo da je Krsman njen deda, a on je zlikovac, Bogdan odgovara: 'Nije ti on, moja Jelo, zlikovac, svi su ti oni samo nesretnici u zlu vremenu'. I to je ono što ja mislim i za Ulemeka i za Đinđića, pa i za sebe, na kraju krajeva. Mi smo samo nesretnici u zlu vremenu", završio je Sergej.

Milorad Ulemek Legija (56) je penzionisani srpski oficir osuđen pravosnažno čak četiri puta na 40 godina zatvora - zbog atentata na zvaničnike Srpskog pokreta obnove na Ibarskoj magistrali 1999. godine, zbog ubistva Ivana Stambolića, zbog atentata na Zorana Đinđića, kao i u procesu protiv Zemunskog klana, koji se vodio zbog ubistava 17 lica. S obzirom na to da ne postoji sabiranje kazne u srpskom pravosuđu, maksimalno će provesti 40 godina u zatvoru. Kaznu izdržava u posebnom delu zatvora "Zabela". Kaznu zbog ubistva Zorana Đinđića počeo je da služi 2003. godine.

BONUS VIDEO:

(Mondo)