CRKVA U KANDŽAMA POLITIKE: Od Amerike preko Balkana do Azije, od Turske do Bliskog istoka, nemiri se pravdaju religijom

Ako se obrati pažnja na spoljnopolitičku i unutarpolitičku agendu u svetu, izgleda da je značajan deo konflikata i povoda za iste vezan za religiju.

Čak i pred američke izbore predsednik je tražio podršku protestantskih pokreta i jevrejske manjine u Americi. Pozicija ortodoksnih Jevreja kao i pre igra ključnu ulogu u unutarpolitičkoj borbi Izraela, dok turski predsednik Redžep Tajip Erdogan ponovo pravi džamiju od hrama Svete Sofije, čime dobija izvesni procenat podrške među Turcima.

U vezi sa time, verska agenda sve je dublje uvrežena u političke tehnologije. Кada je Džin Šarp pisao pre 30 godina svoj esej „Od diktature ka demokratiji“ i „198 načina nenasilne smene vlasti“, svet je po inerciji postajao još sekularni, a religija se nije koristila tako široko za smenu vlasti.

Sada je ta teorija i praksa „ obojenih revolucija“ iskoračila daleko napred, naročito blagodareći iskustvu primene tih tehnologija u istočnoevropskim zemljama, gde je uticaj Pravoslavne Crkve i delova Кatoličke crkve znatno porastao. Naročito je to bilo vidno u Ukrajini, gde je poverenje u crkvu veće nego u državu i vojsku. Slična je situacija i u Moldaviji, ali takođe u Belorusiji, Gruziji kao i na Balkanu i Poljskoj.

Ljudi imaju verska osećanja, no vera je još vezana i sa institucijom, gde se preko vladinih ili nevladinih igara mogu povlačiti politički konci.

Jarki primer upotrebe religije u geopolitičkim ciljevima su lokalni izbori u Ukrajini, koji su održani 25. oktobra ove godine. U toku 2019. u sastav „Međunarodne alijanse verskih sloboda“ podržane od strane SAD, po nekim inforamcijama stupila je Ukrajinska pravoslavna crkva, nekanonska crkva podržana od strane bivšeg predsednika Petra Porošenka. Preko nje ukrajinski nacionalisti izvršili su veliki pritisak na najmnogoljudniju u Ukrajini i vezanu sa Rusijom Ukrajinsku Pravoslavnu Crkvu.

Slični procesi dešavaju se i u Belorusiji, gde su ulične proteste otvoreno podržali kaotolički klerici, dok je pravoslavna crkva pozivala na mir. Zvanični Minsk bio je prinuđen da zabrani ulaz u zemlju katoličkom Minsko-Mogiljevskom arhieposkupu Tadeušu Кondruseviču koji je učestvovao u raspaljivanju poslednjih uličnih nemira.

Na Balkanu se dešavaju slični procesi gde se istrajava sa pokušajima cepanja od kanonske SPC teritorije u Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori pa čak i u Albaniji.

No Ukrajina ostaje najsnažni primer upotrebe crkve u političke svrhe.

Uprkos očekivanjima ukrajinskih elita nije došlo do masovnog prelaska verujućih iz legitimne UPC. Novu crkvu nisu priznale ni brojne lokalne crkve.
U isto vreme nastavljaju se zauzimanja manastira i crkava UPC od strane ukrainskih nacionalista, koji dobijaju podršku od patrijarha iz Кonstantinopolja ali i od nacionalističkih vlasti u Ukrajini. U panteon heroja nove „crkve“ uvedeni su nacionalistički heroji Stepan Bandera i Roman Šuškevih, koji zapravo nisu bili nikada propovednici ili verski delatnici.

Sa druge strane UPC koja je potpuno nezavisna od Moskve ostaje vodeća konfesionalna grupa, koja iz godine u godinu istupa sa mirovnim misijama na jugu Ukrajine, gde ukrajinska armija vodi borbena dejstva protiv proruskih ustanika.

Danas, unutar nove nacionalističke ukrajinske crkve, bez obzira na podršku zavnične vlasti, raskol se nastavlja. Petar Porošenko nije zadovoljan novom crkvom zbog toga što je ona ostala na nivou malobrojne nacionalističke sekte i ne obezbeđuje mu dovoljnu političku podršku. Episkop UPC vodi otvoreno militarističku propagandu i poziva na vojno rešnje sukoba na jugo-istoku zemlje.

Tako izgleda da „povratak u novi Srednji vek“ i korišćenje crkve i religije u političke svrhe nije vezano samo za islamski svet. Pitanja kulturne identifikacije i verskog samoopredeljenja postaće jedna od ključnih pitanja u celom svetu.

(Mondo)

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.