Kada se pomenu pojmovi poput kvantne mehanike, termodinamike ili teorije relativnosti, mnogim ljudima se refleksno zgrči želudac i prorade sećanja na časove fizike: bezbroj pravila i formula, mnogo učenja napamet, a malo razumevanja. Pritom je upravo uviđanje veza između svakodnevnih zapažanja i mehanizama koji stoje iza njih ono što prirodne nauke čini zanimljivim. Da bi se nekako provukli kroz školovanje, učenicima je često dovoljno samo da "nabubaju" poslednje lekcije iz sveske.
Međutim, otac čuvenog fizičara Ričarda Fajnmana odmalena ga je učio da pažljivo posmatra svet i da pitanja smatra važnijim od odgovora.
Fajnman je rođen 1918. godine u Njujorku. Bio je vrhunski fizičar, a 1965. godine dobio je Nobelovu nagradu za "fundamentalan doprinos razvoju kvantne elektrodinamike". Tokom Drugog svetskog rata radio je i na Projektu Menhetn na razvoju prve atomske bombe. U svojoj autobiografiji iz 1988. godine, Fajnman se prisetio uspomene iz detinjstva koja slikovito prikazuje kako je postao naučnik.
U poglavlju "Kako se postaje naučnik" opisuje šetnju sa ocem i susret sa jednom pticom:
"Vidiš li onu pticu?", rekao je otac. "To je Spenserova šumska cvrkutruša." Znao sam da on ne zna njeno pravo ime. "E pa, na italijanskom se zove Chutto Lapittida. Na portugalskom je Bom da Peida. Na kineskom je Chung-long-tah, a na japanskom Katano Tekeda. Možeš da znaš ime te ptice na svim jezicima sveta, a da i dalje ne znaš apsolutno ništa o njoj – osim kako je ljudi u svetu zovu. Zato, hajde da pažljivo gledamo i posmatramo kako se ptica ponaša – to je ono što je zaista važno."
Fajnmanov otac mu je rano pokazao da nije poenta u tome da se zna što više stručnih pojmova, već da se svaki pojam zaista razume. Kada bi mu sin postavio pitanje, nikada mu ne bi ponudio samo prost naziv, već mu je davao impuls da dobro osmotri situaciju.
"Moj otac me je naučio da posmatram stvari", zapisao je Fajnman kasnije.
Buđenje radoznalosti kod dece: Prvo je potrebno predznanje
Ono što je Fajnmanov otac radio intuitivno, ima snažno utemeljenje u razvojnoj psihologiji. Garvin Brod, razvojni psiholog sa Leibniz instituta za medije u obrazovanju (IWM) u Tibingenu, istražuje kako deca uče. Za njega je upravo to pažljivo posmatranje početak naučnog razmišljanja.
"Čovek mora najpre da ima određeno znanje da bi uopšte mogao da bude radoznao. Možemo biti radoznali u vezi sa nekom temom samo ako o njoj već nešto znamo. Širok fond znanja čini ljude radoznalijima. Ko dosta zna, lakše uočava rupa u svom znanju", objašnjava Brod.
Ptica na drvetu tako postaje manje odgovor, a više povod za sledeće pitanje.
Za Broda je ključno kako odrasli otvaraju te rupe u znanju, umesto da ih prerano zatvore davanjem prostog imena ili definicije.
"Radoznalost nije mišić. Ne možete je jednostavno trenirati, ali je možemo probuditi. Roditelji i nastavnici to mogu da urade tako što će se nadovezati na postojeće predznanje deteta i onda mu predstaviti nešto neočekivano. Inenađenje i radoznalost su čvrsto povezani", objašnjava psiholog.
Upravo je to uradio i Fajnmanov otac – razotkrio je navodno "tačno" ime ptice kao praznu ljušturu i usmerio pažnju na njeno ponašanje. Iz takvog pristupa u najboljem slučaju nastaje sopstvena dinamika učenja.
"U idealnom slučaju, radoznalost ostaje uvek otvorena. Kada popunimo jednu rupu u znanju, odmah nastaju nova pitanja. Želimo da popunimo i sledeću rupu, što vodi do intenzivnog bavljenja nekom temom. Tako se deca razvijaju u eksperte. To je isto kao i u nauci – počinje se sa grubim pitanjem, a onda se ide u sve finije detalje", dodaje Brod. Učenje napamet takođe funkcioniše, ali "radoznalost je ta koja pokreće bavljenje gradivom iznutra".
Radoznalost otvara "prozor za učenje"
U uzrastu do šest godina, sa svakim novim pitanjem može se otvoriti i takozvani "prozor za učenje". To označava privremeni period radoznalosti u kom su deca posebno motivisana i uče znatno lakše nego inače.
"U takvoj fazi otvara se vremenski prozor i dete pokazuje snažan interes", kaže Ina Ler, učiteljica i nastavnica u osnovnoj školi.
Kada se taj prozor otvori, dete ulazi u stanje jake fokusiranosti i prolazi kroz faze učenja tempom koji bi inače bio skoro nemoguć.
"Mozak u toj fazi upija informacije kao suv sunđer", objašnjava Ler i dodaje da takva faza može trajati i do šest nedelja, ali i da interesovanje može nestati jednako brzo kao što je i došlo.
Fajnman je još kao dete napravio sopstvenu kućnu laboratoriju. Njegovo interesovanje za nauku i fiziku probuđeno je u najranijem detinjstvu i trajalo je sve do smrti.
"Istražujte svet. Skoro sve je zaista zanimljivo ako se time dovoljno intenzivno bavite", napisao je Fajnman u svojoj drugoj autobiografskoj knjizi nedugo pre smrti. Njegov prozor za učenje se zapravo nikada nije ni zatvorio.
BONUS VIDEO:
