Siniša Mihajlović je u jednom intervjuu rekao da ga je rat koji je pocepao Jugoslaviju potpuno zatekao, jer u njegovoj kući u Borovu nije bilo govora o nacionalizmu i sukobima. Sinišina majka je Hrvatica, otac Srbin, a Siniša dugo nije ni znao šta je po nacionalnosti. Naš sagovornik nije iz mešovitog braka, ali u rodnom Osijeku se potpuno isto osećao neke '89 ili '90...
"Čitao sam ili gledao taj intervju i potpuno je isto. On je odrastao u Borovu kod Vukovara, ja sam u Osijeku na tridesetak kilometara i potpuno je identična priča. Tada je tu bilo mešovito stanovništvo i tu niti ima čistih Hrvata, niti čistih Srba. Siniša je sam rekao da mu je majka Hrvatica. Ja ne znam da mi je neko Hrvat, ali verovatno ima nekih Hrvata u korenima. Pre 1990. godine nisam znao da me neko pitao, do '89 nisam znao da mu kažem šta sam. Od '90 je to krenulo. sećam se u osmom razredu držali su nam tehničko u dve grupe. Mi smo svi tu nešto izmišljali sa kojom ću grupom kada da idem zbog treninga, a na kraju se svelo da se 32 učenika podelilo na dve grupe od po 16 Srba i 16 Hrvata. Mi muški smo igrali fudbal na fizičkom i tamo se navijalo ne samo za Zvezdu i Partizan, nego i za Hajduk i Dinamo. E i tu se iskristalisalo da igramo Srbi protiv Hrvata. Nije tu bilo neprijateljstva, ali nekako cela ta atmosfera je vodila ka tome da se deca od 14 godina podele na taj način. Glupo je, ali tako je bilo", govori na početku razgovora za MONDOSaša Branežac.
Legendarni napadač smederevskog Sartida i Obilića iz devedesetih, dan-danas kultna figura u Nikšiću, poznat po svojim golovima, ali i po specifičnom stajlingu početkom devedesetih, morao je naprečac da odraste. Završio je osnovnu školu, a porodica je morala da beži iz Osijeka. Otišli su u Smederevo, u kome nisu imali nikoga svog. Zašto?
"Intimno je pitanje, daću precizan odgovor. Baš zato što smo živeli u sredini u kojoj je bilo nezamislivo da bude sukoba, tamo lopovluka nije bilo. Kad se desi tuča, to je vest za tri godine! Bio je vrlo pitom i miran kraj. Onda kada se ljudima desi takva trauma, a rat je svakako trauma, u tome gledate da ne dozvolite da vam se to ikad više desi u životu. Otac i majka su odlučili da budemo što bliže Beogradu, u gradu koji ima najveći procenat Srba u stanovništvu. Na poslednjem popisu, čini mi se da je bio 1990. godine Smederevo je bio jedan od tih gradova. Tražili smo gde ćemo i igrom slučaja smo došli u Smederevo, u grad gde nismo nikog poznavali", ističe Branežac koga sada u Smederevu svi znaju. A kako i ne bI!
Kad nas je video Matković, odmah je poslao bagere
Došao je usred puberteta i svog razvoja u novi grad, a tu se pronašao pre svega na fudbalskom terenu. Ne samo da je bio talentovan za svoje godine, već je vrlo brzo po dolasku u novu sredinu zaigrao i za seniorski tim Sartida. Tima koji će sa njim i njegovom generacijom početi proboj ka samom vrhu srpskog fudbala i Evropi.
"Tad su dolazili ljudi u taj mali stan od 45 kvadrata koji smo mi kupili, po nas 12 je tu nekad spavalo. Ne možete to ni da zamislite. Treba učiti, treba nešto raditi... Onda je najlepši trenutak dana bio kad odem na trening. Na treningu je bila dobra atmosfera, drugari, obožavao sam fudbal kao i dan-danas. Smederevo je bilo jako mali klub, u četvrtom rangu. Splet okolnosti je tako namestio da kako sam ja stasavao tako je i klub išao gore. Mnogo sam lakše dobijao šansu kao 16-godišnjak u trećoj ligi, pa u drugoj, Prvoj B, pa u Prvoj i sve se to izdešavalo u kratkom roku. Za sedam-osam godina", počinje priču o svojim seniorskim počecima naš sagovornik.
Fudbaler koji je kasnije stigao i do Mađarske i Grčke, ali i Indonezije, Malezije i Ujedinjenih Arapskih Emirata bio je deo generacije koja je ubedila Duška Matkovića da krene u razvoj smederevskog fudbala. Zbog generacije klinaca koja je zablistala došli su bageri i nikao je prelepi stadion kraj Dunava.
"Čini mi se da smo '98 već igrali prvi rang takmičenja. Ja sam bio u generaciji zbog koje je sve i krenulo, mada nisam imao značajnu ulogu. To je bila moja 16. godina i prevazišao sam tu generaciju, došao sam iz velikog kluba kakav je Osijek. Odmah sam bio priključen omladincima, a to je generacija koja je izborila plasman tadašnjeg Smedereva u Omladinsku ligu Srbije. To je tim koji se skidao na livadi, u svlačionici ispod drveta, stvarno u neuslovima za bilo šta. Imali smo brdo iznad stadiona, nije bilo stolica i tribina. Nije bilo ništa tamo. Auto-moto savez, njihove garaže i brdo sa kog se gledalo. U tim uslovima je Smederevo izborilo plasman u Omladinsku ligu Srbije. Za to je čuo Duško Matković, zainteresovao se kao ljubitelj sporta i posle dve ili tri nedelje mašine su došle na stadion počele da buše i da ruše i danas imamo taj treći najveći stadion u Srbiji."
Umesto da prime deset komada, pobedili na Marakani
Kada je rukovodstvo železare videlo da Smederevci vole fudbal, a da klinci kraj Dunava znaju da ga igraju, krenuo je da se pravi Sartid koga se svi sećaju. Čak se i danas prepričava pobeda nad Crvenom zvezdom u drugom kolu prve prvoligaške sezone.
"Smederevo je išlo iz ranga u rang godinu za godinom, a kada smo ušli u prvu ligu nismo bili klub koji je strepeo za opstanak u ligi. Ipak krenulo je loše jer smo prvo kolo igrali kod kuće sa našim najvećim rivalom iz prethodnih godina Radničkim iz Kragujevca. Primili smo tri gola, bilo je 3:0 ili 3:1. Nakon toga se uvukao strah u ekipu, zapitali smo se da li smo dovoljno dobri za to gde smo sada. Radnički Kragujevac je ušao u ligu te godine i pred petnaetstak hiljada ljudi su nas usred Smedereva dobili. Sledeće kolo idemo na "Marakanu" i bukvalno je bilo daj da ne primimo deset. Cela uprava je došla na teren, sećam se tog sastanka i pitali su: 'Dobro koliku hoćete premiju da pobedite Zvezdu na Marakani?' Pazite, mi istraumirani posle ta tri gola kući, niko nije reč rekao. Ma ne treba premija, ništa ne treba... Posle dva-tri dana mi smo otišli na "Marakanu", Predrag Katić je pobegao jednom i pobedili smo 0:1. Kaže naš vezista Darko Vojvodić: 'Jao, majko kud ne rekosmo nešto, sve bi nam dali!' Mi smo većinom bili premirani, to je jedna od retkih utakmica za koju nismo bili premirani, a jedna od najvećih pobeda u istoriji kluba!".
Arkan mi je prišao i pružio ruku
Bio je deo tima Obilića koji je dominirao srpskim fudbalom krajem devedesetih, a u klub je došao po izričitoj želji Željka Ražnatovića Arkana. Video je gazda "vitezova" na delu Branežca i rešio da mu je takav špic neophodan. Odbio je mladi špic Zvezdu, Partizan i otišao na Pašino brdo.
"Pred kraj prve polusezone išli smo na Vračar, u jesen 1998. Obilić je te godine bio šampion i sada je to daleka vremenska distanca... Mnogo ljudi ima predrasude prema toj generaciji, ali taj tim je imao nenormalan kvalitet i bili su prvaci apsolutno zasluženo. Obilić je definitivno bio najbolji tim te godine. Mi na terenu to najbolje osetimo, međutim hrabro smo izašli i odigrali smo prvo poluvreme 2:2. Dva puta smo vodili. Na kraju je Obilić slavio 4:2, a ja sam ukrao šou tog dana. Dosta sam dobro igrao, trener me zamenio neki minut pre kraja i pokojni Željko Ražnatović Arkan je ustao, on je u to vreme sedeo na klupi kao predstavnik kluba, prišao mi je prilikom izlaska sa terena. Primetio sam ga, a on je došao da mi čestita: 'Čestitam ti, mali', nešto tako. Njegov poziv je usledio vrlo kratko nakon utakmice. Imao sam ja nastupe za mladu reprezentaciju i odatle je dobio inpute da se radi o igraču koji može da nosi dres Obilića. Ja sam u to vreme kao partizanovac imao i poziv Partizana, međutim tamo je bila malo veća konkurencija. Razgovor sa Zvezdom sam takođe obavio, ali nisam mogao to da uradim. Te godine je Obilić igrao sa Bajernom, Atletiko Madridom i odlučio sam da pošto na kraju neće biti poziva Partizana ipak završim u Obiliću. Da se nije desilo šta se desilo, bombardovanje i smrt predsednika, sigurno da bi Obilić bio klub koji bi igrao Evropu, ako ne i Ligu šampiona. Igrali smo Evropu i nakon njegove smrti, ja sam bio deo tog tima. Za najviše domete je njegovo prisustvo nedostajalo. Moć Obilića je narednih godina nestajala i prosto u jednom momentu je klub nestao. Mnogo mi je žao što sada taj klub ne postoji", iskreno se za MONDO priseća tog velikog transfera Saša Branežac.
Sada kada su poznata lica iz devedesetih već prešla u legendu, kada se priča mnogo toga o njima, a da nisu tu da potvrde ili opovrgnu te tvrdnje, mnogi igrači Obilića i dalje brane Arkana. Pa, kakav je zapravo on bio, da li su ga se igrači plašili?
"Trudim se da to opišem jednom rečju. Prva reč koja mi je pala na pamet je strahopoštovanje, ali nije to strah. Apsolutno nije bilo straha. Ako ga pitate nešto unapred i on kaže: '13. marta dođi kod mene u 9 ujutru i tad može." On to kaže, nigde ne upiše, a uvredio bi se u smislu da mislite da je zaboravio ako biste ga podsetili. Uopšte nemojte da sumnjate da će 13. marta u 9 sati to biti rešeno, jer je on to rekao. Bez obzira koliko je to unapred, on je bio kompjuter. Nezamislivo je kolikom količinom informacija je baratao u trenutku. Mi smo bili samo jedan deo, nije on živeo od fudbala. On je živeo od drugih stvari, ali nije u klubu postojala jedna jedina sitnica da je njemu promicala, da on nije znao za nju. Prosto nekim svojim odnosom i poštovanjem prema nama igračima on je zaslužio da mi njega moramo da poštujemo još mnogo više. Mnogo je učinio za sve nas", priseća se nekadašnji napadač Obilića, pa nastavlja:
"Smederevo je bilo već dobar klub i moja plata nije bila mala, a plate u Obiliću su čak bile nešto manje. Rekao sam mu da nisam očekivao da u šampionu države imam manji ugovor i on mi je ponudio novac koji je veći od onoga što sam izustio da mu tražim. U tom smislu je bio galantan, gospodin, džek. Svaku dobru utakmicu je nagrađivao. Borbenost je nagrađivao posebnom premijom, nevezano za pobedu ili poraz. Voleo je da nagradi igrače - vi za jednu utakmicu zaradite novac od kog možete da lagodno živite mesec dana. A utakmice imate svake nedelje i onda čoveka koji vam to daje ne možete da ne poštujete"
Dok je NATO gađao, Branežac je pogađao
Kada je govorio za MONDO o čuvenoj Ratnoj ligi koja se igrala tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije setio se momenta kada su bombe počele da padaju na Beograd. Nekome ko je pobegao od rata, to je već bilo poznato...
"To je bilo nezamislivo, ali sam ja na to bio možda malo bolje pripremljen od ostalih jer sam već slušao zvukove bombi i svakojakog oružja. U tom momentu Kežman je bio u Partizanu, ja u Obiliću i viđali smo se svaki dan. Zajedno smo igrali u Smederevu i to je prijateljstvo koje traje i danas. Bili smo na vezi fiksnim, iako je već bilo mobilnih telefona, a u tom momentu su se začule sirene. Znam sigurno da je bilo uveče... Tako je krenulo bombardovanje. To je pakao kroz koji je ova zemlja prošla, svako na svoj način. Mi smo se u Obiliću vratili sa treninga iz Zvezdarske šume jednom kada se začula sirena. Tu je Arkan održao jedan žustriji sastanak, u smislu da mi ne bi smeli da se plašimo. Da smo mi igrači Obilića, da smo u klubu gde je on predsednik, da nama ne priliči, da ne smemo da budemo takvi na terenu. Naša ratna obaveza je bila da treniramo. Uveravao nas je da će to u nekom kratkom roku prestati i da mi moramo da razmišljamo kako ćemo da osvojimo šampionsku titulu", priseća se nekadašnji napadač brojnih srpskih klubova.
Tada je došao u Obilić da zameni lidere, ali kako su Obiliću od strane UEFA zabranjeni transferi, sve se poremetilo. Na kraju je dobio šansu u Ratnoj ligi i iskoristio je, ali nekako mu se kockice na Vračaru na kraju nisu posložile.
"U momentu kada sam došao izdešavale su se sve te neke stvari, transferi Rankovića i Kovačevića tadašnjih špiceva su stopirani. Ja sam došao kao zamena za njih. Oni su ostali još sezonu, a u Ratnoj ligi se uigravao tim bez njih. Ja sam to iskoristio, mislim da sam bio prvi strelac Ratne lige. To je bilo mnogo golova, ja nikad u životu toliko nisam pogađao. Imao sam utisak kako šutnem da je to gol. Dvadesetak golova, 24 ja mislim… Glupo je sad žaliti za tim, zemlja se bombarduje i to je nebitna stvar, ali kao fudbaler mislim da smo baš izgledali dobro kao tim i ja sa tim timom. To su bili mlađi igrači - Obradović, Zimonjić, Litera, Ocokoljić i dobro je izgledalo. Mislim da se nije desilo to bombardovanje da bi Obilić dugo ostao da vlada sa tom generacijom koja je nasledila Juškića, Grozdića, Rankovića, Babeua… Šteta što se to desilo, za zemlju, ali i za Obilić. Taj klub je imao sve, ali to je sudbina."
Vučinić? "A bataliću ga, časti mi"
Kada je video da može u kontinuitetu da daje golove, a da mora da sačeka da se u Obiliću oslobodi mesto, tražio je da ide, makar na pozajmicu. Gde je završio? Sa Milošem Bursaćem na terenu i Mirkom Vučinićem u sobi!
"U tom periodu su bili zabranjeni transferi igrača i ja nisam bio spreman da sedim na klupi i dobijam šansu na kašičicu. U tom periodu sam otišao u Sutjesku iz Nikšića. Imali smo istorijski rezultat, izborili smo Evropu, mislim da to Sutjeska nikad nije igrala", počinje on, pa se priseća da je upravo u Crnoj Gori dobio vest da je 15. januara ubijen Željko Ražnatović Arkan.
"Ta vest me je zatekla tamo, Nenad Lukić i ja koji smo stigli iz Obilića smo bili šokirani. Iako sam možda malo nevoljno otišao tamo, doživeo sam sjajnu sezonu i povratak u Obilić, jer su se u međuvremenu stvari iskristalisale. Nažalost desilo se to sa našim predsednikom, on je završio kako je završio. Možda je sudbina dobro uradila da tada ne budem tu. Neki igrači su odvođeni na razgovore, ja nisam, ali me je policija nekoliko puta zaustavljala bez ikakvog razloga. Zadržavali su me po pola sata-sat sa nekim besmislenim pitanjima, bespotrebno je to bilo. Nije taj Obilić zaslužio da ga neko mrzi. Na Obilić treba da bude ponosan svaki ljubitelj fudbala u Srbiji jer je napravio jednu jako, jako dobru priču, drugarstvo…"
Napad Sutjeske iz te sezone je bio takav, da nikoga ne bi trebalo da čudi što su Nikšićani bili peti i što su izborili duele sa Union Luksemburgom i Tampereom u Evropi naredne sezone. "Eto to su tri generacije, totalno različite. Miloš Bursać je došao na polusezoni kao neka bekap opcija za mene. Imao je već dosta godina, ali njegovo dovođenje je nama mnogo pomoglo u smislu atmosfere. Meni je lično pomoglo. Imao sam privilegiju da budem sa njim i da mnogo stvari naučim van terena od njega. On je jedan neverovatno zanimljiv i divan čovek sa kojim smo svi uživali da pričamo, razgovaramo. Nije on bio u fizičkoj snazi onako kako mi pamtimo legendu Miloša Bursaća, ali kad vidite to, to je neverovatno. Pet dana da ste sa njim žalićete što niste šesti", priča o svom starijem saigraču.
A o Vučiniću ima priču sličnu kao nedavno Radomir Đalović... "Kada smo MIrko Vučinić i ja u pitanju, mi imamo zanimljivu priču. Ja sam se priključio, Sutjeska je bila u Beogradu na pripremama. Bio je neparan broj igrača i jedan je bio sam u sobi. To je bio najmlađi igrač, sa 16 godina - Mirko Vučinić! Upoznajem jednog momka koji je kao iz viceva o Crnogorcima. Mlad momak koji apsolutno ništa ne želi da radi: ‘A đe bataliću ga, časti mi…’ Ja ga gledam, pa dobro bre mali tek si priključen treba da ti je čast… ‘A đe ću da ustanem, a đe ću da legnem…’ I tako je to izgledalo. Tako sam ja upoznao Mirka, trenirali smo sedam-osam dana i došli smo u Nikšić. Tim se ojačavao, a on je bio sve demotivisaniji. To je ta prva reprezentativna pauza, možda je odigrano tri-četiri kola prvog dela. Otišao je da igra za kadetsku reprezentaciju, na meč Srbija i Crna Gora - Norveška. Ta utakmica je bila izuzetno značajna, odlučivala je o nekom daljem plasmanu. Norveška je vodila 2:0 na poluvremenu, Mirko je ušao na poluvremenu, dao je tri gola i mi smo se kvalifikovali sa ta tri gola. Vratio se na trening, mi smo ga dočekali u šali, ali igrač koji se pojavio na tom treningu, kao da ga je neko zamenio. Kao da nije bio on. Ne možete da zamislite koja je to promena bila!On je sa toliko samopouzdanja došao. Goranu Boškoviću koji je došao iz Zvezde gurnuo je jednu loptu kroz noge, izludeo ga toliko da je ovaj krenuo da ga davi, jedva smo ga spasili. Međutim Mirko nije ustuknuo, nastavio je da radi, u toku sezone je zaslužio i svoje mesto", priseća se za MONDO Saša Branežac dana kada je delio sobu sa kasnijim napadačem Rome i Juventusa.
Uspeo je te sezone Mirko da shvati fudbal ozbiljno, a onda je sve išlo svojim redom. Čak je Sutjeska dobila novac i kada je odlazio iz Juventusa u Saudijsku Arabiju godinama, decenijama kasnije! "On je u tom momentu bio samo talentovan. Potpuno neobučen igrač sa nenormalnim talentom. Ja sam bio taktički formiran igrač i mislim da sam doprineo da se taktički unapredi. On tad osim talenta nije imao ništa. Apsolutno dete koje se samo zabavlja, ali se nenormalno dobro zabavlja sa seniorima koji… Pa njega nisu mogli igrači da ga stignu da ga udare na treningu! On je polako ulazio, počeo je neke utakmice, dao je nekoliko golova i na kraju te sezone je otišao u Leće, direktno u Seriju A. Sutjeska je možda najviše prihodovala od tog transfera, pa kad je Mirko napuštao Juventus i išao u Saudijsku Arabiju opet su im uplatili neke pare. Mirko je vrhunski igrač, najbolji crnogorski proteklih 15-20 godina. Jedan sjajan momak, šaljivdžija. Suštinu nije promenio, samo je stekao jedne radne navike od tog dana kada je dao ta tri gola. Prosto počeo da se bavi fudbalom i napravio je jednu impresivnu karijeru."
Hrvati šetali Knezom, a Srbi jedva preživeli Vinkovce
Nedavno se tadašnji direktor Cibalije iz Vinkovaca Petar Šimić prisetio kako je izgledao duel Cibalije i Obilića u Intertoto kupu 2000. godine. Utakmice su igrane samo nekoliko meseci nakon smrti Željka Ražnatovića Arkana, a Hrvati tvrde da je obezbeđenje na Vračaru moralo pištoljima da ih čuva od ljutih navijača "vitezova". Možda nije bilo baš tako?
"Ja ću vam reći, to prosto nije istina. Nisam imao prilike to da pročitam ili da čujem, ali mi šta smo doživeli tamo ne verujem da to postoji u fudbalskom svetu. Ima tu nekih objašnjenja, ali to divljačko ponašanje tamo i sve šta su radili nije normalno. Vinkovci su bili u toj zoni ratnih sukoba. To je uzrok, otud taj animozitet i to što je u pitanju Obilić je dodatno pojačalo. Mislim da se narod hrvatske nacionalnosti tamo plašio Arkana", počinje priču Saša Branežac.
Nakon mečeva sa Bajernom iz Minhena i Atletiko Madridom u Evropi dve godine ranije, sada je u Intertoto kupu tim iz Beograda igrao dvomeč u Hrvatskoj. Bilo je 3:1 u Vinkovcima i 1:1 na stadionu na Pašinom brdu, a tenzije su bile neverovatne.
"Bilo mi je čudno što ne idemo Obilićevim autobusom. Išli smo nekim Putnikovim autobusom, ali autobus kao autobus. Mi smo došli dan ranije, tu je bilo sve u redu. Išli smo na teren i tu nas je sačekalo oko 1.000 njihovih navijača. Na putu od hotela do stadiona, to nije više od kilometar, kilometar i po, mi smo bili zasuti više ne znam čime. Limenkama, kamenjem…Nije to bio strah, ali prosto se sklonite da vas ne udari kamen. Niste hrabri ako idete glavom na kamen", ističe Branežac, koji je brzo shvatio da autobus nije bio baš običan. To im je i sačuvalo glave na ramenima.
"Nismo znali, ali mi smo blindiranim autobusom išli tamo. Da je moglo da se polomi, mi ne bismo imali nijedno staklo. Oni su udarali po tom autobusu, policija nas je sprovodila, ali policija to nije mogla da ih zaustavi. Mada nisu se nešto ni trudili, kao da su želeli da nam izazovu neki strah. Posle je policija okružila navijače da ne uđu u teren. Mi smo se zagrevali na glavnom terenu i u jednom momentu, da istrčimo jednu stotku… Kako je nas dvadesetak istrčalo tu stotku to je izazvalo strašno negodovanje publike da mi nismo ni istezanje završili, sklonili smo se sa terena jer nam je policija rekla da uđemo u svlačionicu. Oni su jedva održali naš trening. Na utakmicu smo taj kilometar putovali jedno 45 minuta. Bilo je 12 ili 15.000 ljudi, ne znam koliko prima taj stadion. Jedva su nas doveli. Ljuljan je autobus, udaran…"
Sama utakmica se jedva održala, ali ni pre utakmice nije bilo svejedno... "Veče pre utakmice oko 12 je bilo, čujete sve napolju kroz otvoren prozor… Stigla su neka tri vozila sa ogromnim zvučnicima, puštali su nam muziku, niko nije mogao tu da spava. Mi smo se po terasama hotela gledali, smejali se. Tokom tog dana nismo smeli da napustimo hotel nigde. Jedva je policija to obezbedila. Na terenu se to i odrazilo. Imala je Cibalija dobar tim, čini mi se da su tri igrača iz te ekipe sledeće sezone igrala Bundesligu. Oni su pobedili tu 3:1, meni je pripisan jedan gol, iako je to bio autogol. Ja sam loše reagovao na taj korner, ali je lopta zakačila jednog domaćeg igrača i dala nam šansu."
Iako je u Beogradu sve prošlo u najboljem redu, u svedočenju direktora kluba Petra Šimića to je bilo dramatično i neprijateljski. U stvari - pala je i šetnja Knez Mihajlovom! "Došli smo u Beograd, trener Krmpotić se ljutio na mene šta se ja pozdravljam sa rezervnim golmanom koga sam poznavao iz mlađih dana. Zbog toga kako smo mi dočekani bio je u pravu. Možda je trebalo da se pozdravim sa njim nekog drugog dana, ali tada ne. Baš zbog toga što će svakako reći da smo bili loši domaćini. Istina je ta da su oni čak šetali Knez Mihajlovom bez ikakvih problema. U pratnji jednog ili dva policajca. Nas su tamo obezbeđivale stotine policajaca. Doživeli smo svašta. Na Obiliću su imali apsolutno korektnu atmosferu. Uspeli smo da povedemo 1:0, Obradović je dao gol. Mi smo realno zaslužili drugi gol, imali smo dosta šansi, imao sam i ja jednu koju sam promašio a za kojom baš žalim. Kad smo jurnuli do kraja na sve ili ništa primili smo gol pred kraj i bilo je 1:1. Ta utakmica je možda i odredila dalji tok istorije kluba. Pala je atmosfera posle te utakmice, malo smo krenuli i mi da gubimo veru u sebe i bilo je šta je bilo. Grešni su ako kažu da nisu lepo dočekani u Beogradu. Siguran sam da igrači da ih danas pitate ne bi to rekli", završava svoje sećanje na ovaj meč Branežac.
Njemu je ipak bilo drugačije i najteže. Kao neko ko je rođen i odrastao u Osijeku ne samo da je sve što je video i doživeo u Vinkovcima donelo neke loše uspomene, već su na tribinama bila neka dobro poznata lica!
"Šekularac je tad bio u klubu kao stručni savetnik, godinama ranije je bio trener. On i ja smo imali loš početak, kada je bio trener nije imao neko mišljenje o meni, a kad je bio savetnik bio sam mu igrač broj jedan u klubu. Ne po ljubavi, nego po kvalitetu, tako je smatrao. Osetio je trenutak, prišao mi, nikada nismo razgovarali više nego u ta dva dana u Vinkovcima. On je razumeo kompletnu situaciju tu, kakve su moje emocije… Ja sam mu se tu i otvorio. Dan pre utakmice me kontaktirao drug iz klupe iz škole sa kojim od 1991. nisam imao nikakav kontakt. Deset godina! To mi je izazvalo neke emocije, nabavio je moj broj telefona, zvao me i rekao da je nabavio kartu i da će doći da me vidi. Ja naravno nisam na to odgovorio tog dana, nisam hteo ništa da me remeti na dan utakmice. Nakon toga smo se našli preko društvenih mreža i u kontaktu smo i danas. Međutim veću emociju mi je izazvao brat od tetke iz mešanog braka. On je bio na hrvatskoj strani, poslao mi je kartu sa utakmice baš na Fejsbuku. Dao mi je do znanja da je bio tu, od tada smo obnovili kontakt i imamo i danas dobar kontakt. Ipak krv nije voda, imamo dosta toga zajedničkog bez obzira na to ludo vreme. Dosta je prošlo i srećan sam što se danas viđamo. Bilo je puno emocija, kada sam saznao da mi je došao drug iz klupe zapitao sam se ko će sve doći mene da gleda. A siguran sam da je bilo takvih ljudi. Ali eto njih dvojica su mi ostali najupečatljiviji. Dao sam sve od sebe, voleo sam više od svega da pobedimo Cibaliju, baš žalim za tim utakmicama. Iz nekog sujeverja sam promenio i broj na dresu, svašta nešto", istakao je Branežac.
Pantelić došao umesto njega i ispisao istoriju
Sartid je najveći momenat svoje istorije dostigao 2003. godine. Marko Pantelić je dao onaj čuveni zlatni gol u finalu kupa kojim je Sartid uzeo poslednji kup u istoriji SR Jugoslavije. Taj pehar je i danas u Smederevu, a iako u tom momentu nije bio u klubu, Saša Branežac je sa pet golova bio deo istorije!
"Ja sam u međuvremenu iz Obilića kratko otišao u Napredak, a odatle u Mađarsku, u MTK. To je tad bio najtrofejniji mađarski klub, prvi na tabeli i obaveza je bilo prvo mesto. Fenomenalna prva polusezona i loša druga polusezona. Imao sam ugovor na tri godine, mi smo cele sezone bili prvi, imali smo 13 bodova prednosti u jednom momentu i na kraju nismo uspeli da sačuvamo prednost. Gazda je bio nezadovoljan, zamenio je trenera, a novi trener je odlučio da dovede drugog napadača, ali da mene zadrži. Međutim ja nisam prihvato tu ulogu. Krenulo je koketiranje Smedereva da se vratim. U Smederevu su postavili stolice na stadion, zanesu me svetla rođenog grada i donesem lošu odluku", priseća se Branežac drugog mandata u Smederevu 2002. godine.
Na kraju se to po pitanju same karijere ispostavilo kao greška. Ipak, danas, 20 godina kasnije, može da kaže da je bio deo najvećeg uspeha u istoriji grada na Dunavu. A kasnije je upravo on sačuvao taj pehar od neizvesne sudbine i verovatnog - topljenja!
"Vratim se u Smederevo, odreknem se dosta većeg ugovora u Mađarskoj i dobre uloge. Napravio sam grešku, vratio sam se. U tom prvom delu sam bio učesnik tri utakmice tog kupa, dao sam pet golova. Bili su to slabiji protivnici, bilo je 5:0, 5:0 i 3:1. Igrao sam u sezoni, ali nije to bilo zadovoljavjuće. Ja sam otišao na polusezoni, Pantelić je došao umesto mene. Bio sam na utakmici, navijao sam svim srcem, jer to je moj klub, iako sam otišao možda gorkog ukusa. Slavio sam zajedno sa igračima u Smederevu, imam sliku sa njima iz kafića! Osećam taj kup kao jedno veliko zadovoljstvo, ne jer sam dao neki veliki doprinos, nego jer mi je drago da sam upisan tu. Čak i da nisam, jednako bih bio srećan. Taj pehar je meni kao funkcioneru jako drag. Smederevo je zbog turbulentne istorije koju je imalo, gašenja kluba, fuzionisanja mi smo dobili trajni pehar u vlasništvo, sa 14 kilograma srebra. To je bio prelazni pehar, a pošto je bio poslednji ostao je u trajnom vlasništvu. FIFA propisi kažu, ako se ugasi klub, trofeji kluba fizički prelaze na najniži savez. Namestilo se da se klub ugasi u godini kada sam bio predsednik gradskog fudbalskog saveza. Ja na osnovu toga sačuvam taj pehar jer bi ga neko pribavio u stečaju, tužbama… Ovaj se sada čuva pod obezbeđenjem u specijalnoj prostoriji, svesni smo njegove vrednosti. Ne 14 kilograma srebra već neke istorijske vrednosti. Siguran sam da bi taj pehar dostigao veliku vrednost na nekoj međunarodnoj aukciji", priča on sa ponosom na licu.
U Smederevu su se klinci farbali u plavo i sedo i to su videli od njega krajem devedesetih, a kako je njemu to palo na pamet? "Utakmica je bila Sutjeska-Partizan i ako uspemo da nas ne pobedi Partizan, Obilić će biti jesenji šampion. Naravno bili smo premirani i od Arkana i od Brane Mićunovića koji je tad vodio Sutjesku. Igrali smo za sebe, svaku utakmicu smo igrali bez respekta, ali Partizan je bio jako moćan - Ivić, Ilić, Iliev, Kežman, jedna od najmoćnijih ekipa na ovim prostorima. Mi smo uspeli dva puta vodimo, a prethodilo je to da je Igor Radović doneo sprej za farbanje kose i uzeo ofarbao se u belo. Ostalo mu je tog spreja i kaže: ‘Evo neću ja da glumim budalu, da izađem ofarban u belo i da izgubim utakmicu!’ Ja kad sam to video uradio sam isto! Mi smo vodili dva puta, ja sam bio i strelac, ali prevario nas je moj drug Kežman. Izveli su brzo jedan slobodnjak, a on je kao najbolji špic u državi sigurno je izjednačio na 2:2", ističe Branežac i za kraj priče za MONDO govori kako ga je na kraju kao sina zavoleo i Brano Mićunović. Baš zbog te utakmice!
"Tadašnji predsednik kluba Brano MIćunović me pozvao i rekao: ‘Ovo ti nije premija, ovo ti je od mene lično, ti si me kupio. Volim te kao sina!’ Svota novca nije bila mala, dobili smo i premije. Sad dolazite kući sa svotom od koje možete da kupite jako dobar auto. Zaradili ste golom Partizanu, a ja da sam mogao da platim da dam gol Partizanu, ja bih platio. A ne da meni još neko plati! Došao sam u Smeedrevo na pauzu, a moja kuma je frizerka i ona je rekla da me videla na televiziji i pitala me je zašto se ne ofarbam. Ja sam se tog dana ofarbao i dalje je istorija. Do kraja karijere sam se farbao, sem za svadbu. Zamolila me supruga da ne budem ofarban. Teralo je to mene. Vi kad takvi izađete na teren tu nema sredine. Ili će vas kritikovati, ili će vas hvaliti mnogo. Nekako psihološki je to uticalo na mene da dajem sve od sebe, da me ne bi mnogo kritikovali. To je dalje istorija. Danas bih imao malo više kose na glavi, da se nisam farbao tih 12 godina", uz osmeh završava svoj intervju za MONDO Saša Branežac.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO:
Partizan preživeo dramu za prvo mesto u ABA ligi: Megini klinci 45 mučili crno-bele!
"Spasao sam Partizan, pomogao mu da bude prvak Evrope": Nebojša Čović poručio crno-belima da ga pozovu
Ovako izgleda tabela na polovini sezone: Tri tima na vrhu ABA lige, sve će odlučiti dva derbija u aprilu!
Zvezda produžila ugovor sa Sferopulosom: Grk ostaje u Beogradu, poznato i do kada!
Crvena zvezda zvanično produžila ugovor sa Janisom Sferopulosom: Oglasio se klub, javio se Željko Drčelić!