"Sigurno je najveća stvar kad igraš za reprezentaciju. To je najveći nivo, ali opet ima svoju draž i kada sam u Čelarevu igrao pred 500 ljudi, u Berlinu pred 20.000, konstantno. I u mom OFK Beogradu nekad je bilo 1.000 ljudi, a nekad kao protiv Zvezde gledalo nas je 12.000. Imalo je to neku draž, ja sam se uvek ponašao kao da je pun stadion. Tako sam doživljavao utakmice, lepo sam se osećao u tom dresu", rekao je za MONDO o karijeri kakvu niko nije imao Petar Divić (49), možda i poslednji kultni igrač OFK Beograda.
Mnogi to ne znaju, ali njemu je bilo suđeno da bude sportista. Otac mu je bio legenda Dinama iz Pančeva u rukometu - Milorad Sipe Divić, igrač sa više od 1.700 golova u dresu "žutih". Majka je bila reprezentativka u odbojci, a on je krenuo za fudbalskom loptom. U Pančevu, tamo gde je sve počelo, pričao nam je o tome kako se kovao jedan od najboljih srpskih napadača na prelazu vekova.
"Ovde smo na mestu gde se igrao rukomet, upravo na ovom terenu. Kažu da je moj otac bio vrhunski rukometaš. Majka je bila odbojkašica iz Sremskih Karlovaca i reprezentativka, tako da imam gene po tom pitanju. Svi znaju da je to bilo drugo vreme. Vreme se sad baš jako brzo i menja. Moje vreme i ovo, to nema veze sa vezom. I u vreme mojih roditelja druge stvari su se više vrednovale. Ne toliko finansijski, koliko na socijalnom i društvenom nivou. Bili su mnogo praćeniji i cenjeniji iz sportskih ubeđenja nego danas".
Interesantno je to da je čuveni centarfor OFK Beograda bio veoma talentovani teniser. "Krenuo sam da prvo igram tenis, jer su mi rekli da je rano za fudbal. Na vojvođanskom nivou sam bio drugi, treći igrač u svojoj generaciji i prognozirali su mi lepu budućnost. Kako sam počeo da treniram fudbal, dolazili su po mene da me vrate na tenis, ali nekako je ta ljubav prema fudbalu bila mnogo jača", otkrio nam je Divić
Zašto je Maradona bio najbolji? Nije previše trenirao
Kako bi danas Petar Divić stasavao u uspešnog fudbalera? U odnosu na ono vreme, siguran je da bi više trenirao.
"U današnje vreme sigurno bih morao mnogo više da treniram, mnogo više da se posvetim. Ali tada smo više vremena provodili napolju kao deca i tu smo tu se formirali. Da li smo se penjali na drvetu, igrali jure, sve te igre su činile da smo preduslov za trening uradili. Kada smo tu stekli bazu, kasnije smo samo tehniku radili. Mislim da su sad deca pretrenirana. Zašto su Amerikanci u košarci najbolji, zašto su Brazilci najbolji u fudbalu? Jako puno igraju 'jedan na jedan' i 'dva na dva'. Na ulici, na pesku, i onda kad prođu sve to individualno, što u odbrani, što u napadu,lako ćeš da se uklopiš u sistem nekog tima, tehniku, taktiku, bilo kakav vid discipline. Kada imaš bazu. A ovde sada mladi treneri gledaju sve timski, da napravimo neku igru, da opčinimo nekoga."
Fudbalski majstori su iščezli sa naših terena, a pravih čarobnjaka je svuda sve manje. Naš sagovornik tu tom razgovoru poseže za onim najmagičnijim - Dijegom Armandom.
"Što kaže Maradona - po mraku smo igrali i kad dođe dan, mnogo bolje vidimo! Stvarno si to radio jer si voleo. Sad se nekako ta ljubav izgubi u periodu između omladinaca i prvog tima. Mnogo gledaju finansije, mnogo gledaju Evropu i vrhunske igrače. Treba se bazirati ipak na ovo što može da vidiš svojim očima kod nas: Zvezda Partizan, Čukarički..."
"Ni Zvezda ni Partizan, a malo je falilo"
Nakon dominacije u omladinskim kategorijama bilo je vreme da se polako ulazi u seniorski fudbal. Dinamo Pančevo bio je njegov matični tim u kojem je brzo prepoznat Divićev veliki talenat.
"U utakmici pred 5.000 ljudi ispali smo od Borca iz Banjaluke u Srpsku ligu SR Jugoslavije i to je meni pomoglo a izrastem kao igrač. Posebno pamtim meč Kupa SRJ protiv Budućnosti u Podgorci, koja je bila četvrta na tabeli. Odigramo 3:3, dam dva gola i ispadnemo na penale. Naslov u novimama je bio: 'Brzi voz ne ide dalje!'. Stvarno smo bili mnogo bolji, potcenili su nas. Te sezone dam 27 golova, gde mene priča dalje vodi do Vojvodine. Pregovarali smo, ali je zapelo oko obeštećenja. U međuvremenu, kroz privatne kanale dolazim do probe u Španiji. Tražili su me u to vreme Bjeković i Partizan, ali nije mi na kraju bila sudbina ni Zvezda ni Partizan. A nedostajalo je tako malo", priseća se Petar Divić.
Gledao ga Real dok je igrao sa Emerijem
Čudnim putevima, kakvi su uvek bili putevi njegove karijere, Divić je 1996. godine stigao do Toleda. Odjednom je iz Srpske lige i iz roditeljske kuće otišao u verovatno u to vreme najbolju drugu ligu sveta. I nije mu bilo lako.
"Španija je posebna priča, izgradila me. Rano sam odrastao. Nikad nisam bio u vojsci, jer se sve odlagalo zbog fudbala, ali sam prošao vojsku prošao u Španiji. Sa 20-21 godinom odlazim, ali sam tad bio nedorastao, mnogo sam emocionalno bio mlađi. To je bio jako veliki šok. Naravno, neću da kažem da neću da idem. Moraš, kad dobiješ priliku ideš odmah. Otišao sam u Španiju, a tamo nigde nikog! Nemačku sam prošao, Mađarsku, ali Španija me je nekako izgradila drugačije. Video sam tu kulturu koja je možda slična nama, ali opet sam igrao sa igračima koji su igrali po Barseloni, Realu.... Unai Emeri je sad trener Aston Vile, a igrao sa mnom. Golman De La Fuente je sada trener golmana Barselone. Onda Havi Delgado koji je stigao direktno iz Barselone, toliko igrača Atletika, toliko velikih imena je u to vreme imao Toledo. Santi Kuesta, Luis Dadi, bilo je španskih reprezentativaca... Pa naš Ivan Adžić, kapiten Zvezde par godina pre toga je došao na polusezoni i dosta mi je pomogao tamo. Družili smo se, izlazili, uvodio me u neke priče, upoznao me s nekim ljudima", počinje Divić svoju špansku priču.
Krenulo je da bolje nije moglo. Tako dobro da su ga u Srbiji bolje cenili nego Mijatovića i Kovačevića, a u Španiji je privukao pažnju Real Madrida i ostalih velikana. "Dao sam het-trik na prvoj utakmici 1. septembra 1996. protiv Esihe. Nisam se tu 'primio', ostao sam na zemlji, normalno mi je to bilo, ali i jako čudno. Tu sam provalio šta je Španija. Počnu interesovanja za tebe, dolazi Real Madrid, Viljarreal, Valensija. Gledaju ko je taj što je dao tri gola i pokušavaju da te uzmu, da te prate. Drugu utakmicu idemo u Osasunu, na "El Sadar". Zagrevam se i vidim da cela tribina gleda u mene. Ko je ovaj što je dao tri gola? U Žurnalu sam bio bolje ocenjen od Mijatovića i Kovačevića u prvih pet-šest kola. To je nešto gde ti vidiš šta znači biti fudbaler. Došao si iz jednog malog Pančeva, iz male Srbije i svi te prate", seća se dana prve fudbalske slave naš sagovornik.
Krenulo kao iz bajke, a onda...
Iz trenutne perspektive kaže da je možda i moglo da se vidi kakav će Unei Emeri biti stručnjak. U svakom slučaju mu je puno srce kada ga vidi pored klupe Aston vile ovih dana.
"Kakvog ga sada vidite na TV-u, takav je bio i tada. Mislim da se nije ni promenio ni malo. Pravedan lik. Možda se videlo u tome što je on, kad su korneri. znao da poređa ekipu, da pomeri, da ti kaže 'idi tamo', 'zatvori to'.... To je možda bio nagoveštaj da on to ima. Bio je levo krilo sličan možda kao Krčmarević, Džajić, takav tip igrača. Jako dobra leva noga, imao je odličan centaršut. Jako miran momak, možda mu to daje tu studioznost. Stvarno ga pratim i drago mi je mnogo što je čovek koji je proveo sa mnom deo mog odrastanja, a sad ima veliku karijeru."
Iako je krenulo bajno, sve se okrenulo sa promenom trenera u Španiji. Pao je u drugi plan, pa čak i ako je tim na kraju stao uz njega nije nastavio u toj zemlji.
"Trener koji je bio jedan od mnogih trenera Atletiko Madrida u to vreme dolazi, neću ni ime da mu spomenem jer jednostavno nemam lepo sećanje na njega. Samo me sklonio, nisam ga zanimao. Nema obrazloženja zašto, stvarno nisam znao zbog čega, ali sam isto trenirao, isto se dao. Trpeo sam, trpeo i na kraju mi je čak dao šansu. Jedna scena se desila na utakmici u Eibaru, gde sam stvarno dao sve od sebe. On je na poluvremenu samo na mene vikao. Najstariji igrač je ustao i rekao: 'Šefe, šta se tu dereš na njega, kad je on najbolji?' U tom trenutku se promenio, ali to je već bio kraj sezone. Pustio me je, nije hteo da ulazi u konflikt sa igračima. Do kraja sam igrao, dao još jedan, dva gola i to je bilo to od mene. Nisam produžio ugovor, nisam hteo da se laktam, kao što nikada u životu nisam bio takav", ističe Divić.
Ponovo rođen u Čelarevu
Rešio je da se 1997. vrati u Srbiju, ali mu ni tu nije cvetalo cveće. Nije dobro izabrao, otišao je u Rad gde nije bilo prostora za njega. "Bili su četvrta, peta ekipa u zemlji sa Janjićem, Borom Jovićem kao napadačima, Vignjevićem... Ja i dalje mlad, nisam mogao da se pronađem u celoj toj priči i put me vodi u Čelarevo."
Samo godinu-dve ranije Real Madrid je dolazio da ga gleda, a odjednom se našao u ČSK-u. Igrao je treću ligu u Čelarevu i svi su se, pa i on, zapitali otkud se našao u takvoj situaciji.
"Moj prijatelj bivši sudija Živan Domazetovski je sudio tu ligu i poznavao ih je. Predložio me je, gde su se oni pitali: 'Pa kako mi možemo da dovedemo Petra Divića?' Na osećaj mi se svidela ta ideja. Ali opet, odlazim u Čelarevo posle Španije. U čudu, šta ću ja ovde? Šta ja radim? Uplašio sam se, mislio sam da je to kraj moje karijere ali opet upravo onaj gen i ta moja fanatičnost da uspem su presudili. Rekao sam sebi: 'Ti ćeš sad da uspeš ili će da te nema. Nemaš drugi izlaz, u ćošku si'".
Na kraju se ispostavilo da je odlazak u Čelarevo tik pred NATO agresiju na SRJ potez koji je ključan u karijeri. Tu se ponovo rodio i baš odatle ga je put odveo u OFK. Mada je i tu, kao i uvek sa njim i njegovom karijerom, bilo muke i zavrzlame. Bilo je sjajnih momenata, poput gola za vođstvo u kup utakmici protiv Partizana 1:0 (protiv Kežmana, Duljaja, Saše Ilića...), ali blio je i strašnih trenutaka, poput bombardovanja.
"Bio sam najbolji strelac druge lige do rata, prekinulo nas je bombardovanje ali igrale su se prijateljske utakmice. Nacrtana meta na grudima i igraš sa Hajdukom iz Kule, Bačkom... Kada je bombardovana rafinerija u Novom Sadu igrali smo protiv Hajduka u Čelarevu i avion je preletao iznad našeg terena. Preleteo nam je iznad glave, bombardovao Novi Sad i vratio se. Mi smo igrali utakmicu i to gledali!"
Najbolji ikada? Peca Kodžo!
Iako je blistao u trećoj ligi, ipak sportski priznaje da nije bio glavni u tom takmičenju. Skida kapu legendarnom Predragu Peci Kodžu (52).
"Ne mogu da ti kažem da sam bio glavni, moram da ti spomenem još jedno ime, igrača koji je obeležio taj period. Kao što su mi Rađenović i Koroman pomogli u OFK, kao što su mi oni asistirali, davali lopte, tako je u Čelarevu to bio Predrag Kodžo. On je izdvojen iz te cele priče. Ako pitaš mene ko je najbolji igrač u životu s kojim si igrao, ja ću da ti kažem Predrag Kodžo. To je fudbaler koji nije imao ambiciju da uspe, koji je trebalo da bude igrač Crvene zvezde, možda i reprezentacije. Imao je malo veću kilažu, ali na to nije obraćao pažnju. Igrač najveće inteligencije - doktor, tata fudbala! Sa njim si mogao na pogled da igraš. Ja ga pogledam, on meni tu pošalje loptu, nema šta da razmišljam. Ako je neko da me da opčini, on je to uradio. Svima je lepo da igraju sa njim. Potcene ga malo na izgled, ali kad krene sa loptom uozbilje facu. Igrao je sa pola gasa i bio je iznad drugih, on je jedan jedini i poseban."
Navijao za Zvezdu u Bariju, a umalo postao crno-beli
"Situacija za film koju ne mogu da ti ispričam, bukvalno bi bio problem kad bih ispričao celu priču. Ono što smeš da znaš je ono što ću ti ispričati", počinje za MONDO svoju priču o putešestviju u Južnu Koreju Petar Divić.
"Bombardovanje, moj prijatelj Najić je na ratištu u tom trenutku. Spaja me sa čovekom koji je treća strana i vodi igrače za Koreju. Ali ja imam gotov Partizan! Treba da pređem u Partizan, sve je gotovo. Odbio sam Milicionar, bili su generali došli po mene, ali sam ih odbio zbog Partizana. Došao je čovek i ponudio je cifru i odbio sam, u šta nije mogao da veruje. Ponudio je drugu, a ja sam opet odbio jer mi je želja bila da igram u Zvezdi i Partizanu. Klubovi su se dogovorili sve o transferu... E, sad - ne zna se kad će biti kraj bombardovanja. Sredinom juna idem za Koreju na probu i dolazimo do toga da ne znam da li će da se igra fudbal. Bilo mi je rečeno da 'ulazim' ako se proda jedan igrač iz Partizana. Bili su Bjeković, Obradović i Kežman. Dok sam bio u Koreji prodaju se Bjeković u AEK i Obradović u Švajcarsku. Tada mi kažu - dolaziš."
Sve je bilo dogovoreno sa Partizanom, ali i sa Čunam Dragonsima u gradu u kome je najveća čeličana na svetu. Na kraju od svega toga nije bilo ništa.
"Tad sam bio u Koreji sa ljudima koji više nisu živi i jednim Korejancem koji zna naš jezik. Trebalo je da potpišem ugovor za Čunam Dragonsima. Gotovo, uzimaju mi kopačke, broj, dres, stan, sve. Prelepo. Proba gde dajem tri gola za poluvreme i oni kažu - potpisuj. Trebalo je da potpišem i čovek koji je bio sa mnom mi kaže: 'Idi, zove te majka, javi se'. Pozovem, a ona me pita: 'Pa što se ne javljaš? Zove te Bjeković, zove te Partizan!'"
Posle kontakta sa Bjeković dobio je i formalno poziv da pređe u Humsku.
"Ipak, nije bilo šale sa ljudima sa kojima sam bio u Koreji. Tu se svašta dešava, ali nisam hteo da ostanem. Vratim se u Srbiju, na pregovore sa Partizanom, ali su u međuvremeu uzeli napadača i trenera OFK Beograda i ostali bez prostora da me dovedu. Rekli su mi: 'Idi u OFK, pratićemo te' Meni fudbala preko glave, došlo mi je da se vratim u Čelarevo. Nije meni tad novac bio bitan, jer dolazim u stanje gde ne znam šta da radim svojim karijerom."
Nakon što je ostao bez Koreje i Partizana, u prvi plan je iskočio OFK Beograd. I tu šansu su iskoristili i klub i Divić.
"Imao sam glavu da mogu sam da izdržim te stvari, našao sam motiv. Bio sam jako razočaran, ko zna koji put. Moram da ti kažem, ja sam Zvezdaš. Sa 15 godina sam bio sam u Bariju, na finalu Lige šampione, kao klinac. Eto, takav sam bio Zvezdaš. Ali dolaskom u OFK dolaziš u veliki klub, ti postaješ Ofkovac. Ja navijam za OFK! To mlađi danas ne mogu da shvate. Puno mi je srce zbog ovog sadašnjeg uspeha i jer su treći. U to vreme sam došao u veliki klub i možda mi je to bio motiv. Da sam otišao u neku manju sredinu, možda se ne bih izvukao fudbalski. Videlo se već da su postavljeni neki temelji za uspeh koji će slediti".
Što nisam otišao iz OFK? Pitajte nekog drugog
"Meni je to samopouzdanje doneo Varga, možda jer smo bili i slični igrači. Bio je dobar trener i mnogo dobar čovjek. U toj generaciji bili su Vanja Grubač, Kolaković, Dejan Rađenović, Koroman, Švaba Đurđević, Milorad Pavlović. Čeda Pavićević, Đurišić kome je sin sad košarkaš (Nikola Đurišić prim. aut), Nemanja Vučićević....".
Petar Divić je u prvoj sezoni u dresu OFK Beograda pokazao da mu je mesto u Prvoj ligi, a onda je krenula kiša golova. U sezoni 00/01 dao je 27 i bio najbolji strelac lige, a uspeo je da prestigne i neke igrače koji su mu tokom odrastanja bili idoli.
"Da se pohvalim, izjednačio sam rekord Darka Pančeva. On je '91 na sedam utakmica dao osam golova za redom. Ja sam na sedam utakmica zaredom dao devet pogodaka. Izjednačio sam, ali nisam uspeo da ga pređem. Ipak to je bio ogroman uspeh, meni je poređenje sa njim bilo sve", ispričao nam je Divić.
U to doba formirao se OFK koji će kasnije izbaciti velika imena poput Baneta Ivanovića, Aleksandra Kolarova, Duška Tošića, Đorđa Jokića, Slobodana Rajkovića, Andrije Kaluđerovića... "OFK je bilo jedno specifično mesto. Tu smo rušili rekorde. Obilić, od kada je bio prvak, do te sezone nije izgubio preko 50 ili 60 utakmica zaredom. Došli su kod nas na Karabormu u drugom kolu, 4-2 smo pobedili, ja sam dao dva j namestio jedan ili dva gola. Zvezda je mojim golom posle akcije sa Koromanom i Vučićevićem srušena posle pedeset i nešto utakmica, umeli smo to da uradimo", ističe naš sagovornik.
Ipak, na jedno pitanje odbija da odgovori - ko mu je bio najdraži saigrač? "Ne mogu da ti kažem! Plašim se da nekog slučajno izostavim, nije se desilo juče. Ipak kada pomeneš Dejan Rađenović je neko s kim sam bio tandem u toj prvoj sezoni. U drugoj sezoni Nemanja Vučićević."
Imao je već 24 godine kada je stigao na Karaburmu, a prvi put je zaigrao Prvu ligu i dokazao je da je klasa. U jeku sezone u kojoj je svakome protiv koga je zaugrao dao gol, došao je i poziv Dragana Džajića i Crvene zvezde.
"I Zvezda me je tražila u sezoni 2000/01, to i Džajić možda vam potvrdi. Te godine sam i na polusezoni bio prvi strelac lige i pregovaram sa Zvezdom. Dve, tri noći za redom idem na Marakanu. Oni pregovaraju sa mnom i tada nešto nisu bili dobri odnosi klubova i jednostavno se to nije desilo. Ostao sam do kraja sezone u OFK Beogradu i posle napustio klub. Otišao sam možda ishitreno, možda je bio loš izbor, možda je bilo boljih opcija... Ali mnogo bolje opcije su otpadale u toku mog boravka. Razlog iz kog ja nisam odlazio u inostranstvo može ti kaže neki drugi čovek. Ali da je bilo interesenata, bilo je. Razlog iz koga ja nisam otišao, to ne znam."
Dva puta ga zabolelo, a onda zaigrao uz Piksija
U sezoni 00/01 lista strelaca domaće lige izgledala je impresivno: Borislav Stevaović iz Rada, Damir Čakar iz Sutjeske i Saša Ilić iz Partizana dali su po 19, a Vlada Ivić 20 golova. Mihajlo Pjanović je upisao 23, a za titulu najboljeg strelca borili su se Dejan Osmanović i Petar Divić. Na kraju je legendarni špic OFK imao 27, a "Tatko na fudbal" 25 golova.
"Poslednje kolo su igrali Čukarički i Hajduk, a mi sa Smedarevom. Vodio sam za jedan gol i trebao mi je još jedan gol da budem siguran. Osmanović igra sa Čukaričkim i čuva ga moj kum Đinović. I sačuvao ga je tog dana! On je izveden u 60. minutu utakmice i postao sam prvi strelac lige", priseća se za MONDO Petar Divić.
Kada za sezonu date više 0 golova u svim takmičenjima, ni selektori ne mogu više da žmure. Strašna je bila konkurencija u napadu selekcije Jugoslavije, ali su pozivi krenuli da stižu na Karaburmu.
"Taj poziv je stigao na polusezoni. Nakon poslednjeg kola u sredu igramo prijateljsku utakmicu u Grčkoj. Dobio sam poziv selektora Petkovića, odigrao prvenstvenu utakmicu. Pobeđujemo 2-0, Nemanja i ja dajemo golove, ali povređujem zadnju ložu. Tu sam na četiri ili pet utakmica zaredom dao po gol, ali propuštam tu utakmicu". počinje Divić, pa nastavlja o svojim pehovima: "Dobio sam i drugi poziv. Igrao se turnir u Indiji, Milenijum kup koji smo osvojili. Počeo sam pripreme, trenirali smo na Omladinskom stadionu i nas trojica-četvorica iz OFK-a smo bili u sastavu. Na tom treningu sam nekog zalomio i da šutem - opet osetim zadnju ložu. Ponovo propuštam debi za reprezentaciju! Sedam-osam utakmica su igrali i osvojili su turnir, stvarno mi je krivo što nisam bio tu."
Ipak, moralo je na kraju nekad da se poklopi. A možda nije moglo bolje, zaigrao je sa "devetkom" na leđima na oproštaju Dragana Stojkovića Piksija pred desetinama hiljada oduševljenih Japanaca. "I onda treća sreća, dobijam poziv za Kirin kup u Japanu. Zdrav sam i odlazim tamo. Prva utakmica sa Paragvajem, gde je na golu Čilavert. Igra se na stadionu u Tokiju, gde je Zvezda bila prvak sveta. Selektori su Vujadin Boškov, Moca Vukotić i Dejo Sevićević, a kapiten Piksi"
Uhvatio sam makazice, ne znam kako nije ušla
"Na prvoj utakmici sam ušao na poluvremenu i tu sam uhvatio makazice, to se vrtelo na ekranu, uzdisali su i navijači i ja. Sa 16 metara sam tako pokušao, lopta je krenula u gol i ne znam kako nije ušla", priseća se debija za reprezentaciju kada je na poluvremenu zamenio Milivoja Ćirkovića.
A onda je došao poslednji meč najveće desetke u istoriji naše reprezentacije.
"Svirala je 'Hej Sloveni' meni je to ostalo urezano. Pun stadion 40 - 50 hiljada ljudi, gde se ređa šansa za šansom, ceo stadion vrišti! Piksi kako primi loptu, ljudi vrište. Hoću da objasnim, ta veličina Piksija u Japanu, to je nešto što nikad u životu nisam video. Vidim ja i Ronalda i razne zvezde, ali to svojim očima nisam vidio."
Zaista, trebalo je tada biti u Japanu i doživeti divljenje i poštovanje koje je tamošnji narod imao za sadašnjeg selektora Srbije. "Večera u Tokiju, prelazimo put, šetamo po parku i ljudi ga prepoznaju. Izlaze iz kola, obore svetla i klanjuju se. U hotelu na drugom kraju Japana sedimo, ne znamo šta ćemo od slobodnog vremena. Ulaze muž i žena, prepoznaju ga i tresu se oboje. Oni se tresu, vibriraju i traže da se slikaju sa njim. To je takva veličina i meni je ostavio utisak pozitivne sportske aure kakav nisam doživeo. Rekao je, sećam se te rečenice: ‘Da mogu opet karijeru da imam, opet bih išao u Japan jer to što sam doživeo ovde nisam nigde. ", ističe Petar Divić.
Na tom poslednjem meču protiv Japana, Dragan Stojković Piksi je bio "desetka", a junak naše priče "devetka". "Igrali smo u napadu zajedno! Ta lakoća igranja, on ti uprosti nešto što ti misliš da ne može ni da se izvede. Sigurno je Piksi to desetak godina ranije rešavao i brže i bolje, ali na ovom je bilo sasvim dovoljno da pravi veliku razliku. Predivno, meni neobjašnjivo"
"Da nije bilo Berlina, ne bi bilo ni moje porodice"
Nakon debija za nacionalni tim i nestvarne sezone u Prvoj ligi Jugoslavije, bilo je vreme da se opet zaputi za inostranstvo. Ovoga puta ga je put naveo u nemačku, pravo u šumu. Zaigrao je za Union Berlin. "Klub koji ima dušu. Za polusezonu tamo dao sam možda osam ili devet golova, čak i više. Specifično je što sam došao u vreme promene marke u evro. Bilo je to vreme velike krize, gde sam doživeo težu povredu zgloba i drugi deo sezone sam pauzirao, skoro da ga nisam igrao. Bukvalno nije bilo novca više. Kriza je bila u Bajernu, a kamoli u Union Berlinu. Morao sam da pronađem novu sredinu i otišao sam u Trir."
Ipak, iako je u Berlinu odigrao samo jednu dobru polusezonu, sama ga je sudbina odvela u taj grad. Ispostaviće se da je tek posle potpisa ugovora sa klubom iz nekadašnje Istočne Nemačke shvatio gde je i zašto došao. "Moja pokojna supruga je imala urođenu srčanu manu, bila je bolesna još kad smo se upoznali u Srbiji. Rečeno nam je da samo jedna bolnica može da joj pomogne, a to je "Bendžamin Frenklin" u Berlinu. Dok oni to nama govore, ja potpisujem za Union Berlin. To se potrefilo, nakon svega se doktor prekrstio i rekao: 'Pa to vam je sudbina.' Otišli smo tamo i ugradili su joj pejsmejker, tako su joj život spasili. Ovde se nije vodila kao da ima srčanu manu, potpuno su je pogrešno lečili, a tamo joj pronalaze pravu diagnozu. To joj je produžilo život, preminula je 2015. godine. S njom imam sina Marka koji je rođen ovde 2006. godine. Kad pogledaš taj Berlin, imao sam razlog da odem zbog nečega vezanog za život. Berlin me vezuje za pokojnu suprugu Marinu. Da nije bilo Union Berlina ne bi bilo ničega, ni mog sina, ni porodice. Vezan sam jako za sve to, ali me je isto tako dosta i istrošilo. Možda je i to uticalo da ne napravim nešto na najvišem nivou u karijeri", emotivno govori Divić.
Smederevo pamti taj poslednji gol, Vašaš 30 komada
Na kraju se vratio u Srbiju i stigao da bude deo umiruće istorije jednog sjajnog projekata. Deo je poslednje sezone Smedereva u Evropi i do danas poslednji strelac za ovaj klub u evro-takmičenjima. Kako stvari stoje, neće se iz te istorije skoro ispisati...
"Potrefilo mi se slučajno. Igrao se Intertoto kup, ali zašto? Smederevo je završilo deseto te sezone. ali je jedino od klubova imalo licencu i zato smo igrali sa Pobedom iz Prilepa. Izgubili smo kod kuće, a tamo smo poveli na stadionu Vardara. Dao sam gol, izgubili smo, al nije bio ni plan da se prođe. To je više bio početak priprema jer je bilo jako toplo i pauzu nismo ni imali. Nespremni smo bili, igrali smo čisto da se odradi. Ali je pobednik išao na Hamburger i jako sam hteo da igram to, ali nije se dalo."
Dao je i gol Ivici Kralju kroz noge na stadionu JNA, a posle Smedereva će, sasvim neočekivano otići u još jedan klub u kome će postati kultna figura. Nakon odlazaka u Bahrein i nesporazuma sa arapskim gazdama, morao je da se vrati u Dinamo kao amater. Kada mu je papirologija dozvolila da potpiše novi profesionalni ugovor.
"Spor dobijam, kod kuće sam i čekam. Gde ću? Igra mi se još uvek fudbal, to je moja 32-33. godina. Odlazim u Vašaš - šlag na tortu za kraj. Grad predivan, klub dobar, novca i novih stadiona nije bilo kao sada što ima u Mađarskoj, ali bio je to period gde sam dao tridesetak golova i vratio se posle loma noge u 35. godini na teren. Ostavio sam trag, pa dan-danas ljudi kače moje slike, pišu mi. Vođa navijača i sada na fejsbuku ima profilnu sliku sa mnom, a prošlo je 15 godina otkako sam otišao", počinje priču o kraju karijere u Mađarskoj Divić za MONDO.
"To te ceo život prati, teško sam podneo"
Mogao je još da igra, imao je ponude, ali nije više bilo snage. Ni u nogama, ali još manje u glavi. Dosta je bilo fudbala, bilo je vreme za nešto drugo. "Zasićenje. Čak sam prešao u klub koji se zove Pečuj, ali uopšte nisam imao motiv. Bio sam 15-20 dana u klubu i rešio sam da ne mogu više."
Kada je igračka karijera bila gotova, a trenerska je tek počela, desila mu se najveća tragedija u životu. Preminula mu je supruga. Kako čovek može da se nosi sa takvim stvarima?
"To te prati ceo život. Borili smo se godinama i onda smo tu bitku izgubili 2015. Tada sam bio trener kadeta OFK Beograda, tek sam počinjao. Kako sam se snašao? Ne znam, ja sam emotivac, to sam jako teško podneo. Fudbal mi je pomogao, sin mi je pomogao, porodica mi je pomogla da izađem iz toga kroz neko normalno funkcionisanje. Ali me je to jako poremetilo. Funkcionišem ja i dalje, ali jedan deo mog tela je na 'off'. To ne umem da objasnim, pritisnut je neki 'off' i neki deo se mene odvojio. Isto se zezam, ja isto normalno funkcionišem, ali ne može da te ne poremeti, ne može da te ne baci. Svako to preživi na svoj način. Ljudi su preživljavali i veće tragedije, tako da se nosim sa tim".
Nakon porodične tragedije postao je samohrani otac.
"Jako odgovoran posao, ali mi olakšava moj sin jer nije u fudbalu, nije u sportu, ne zanima ga to. S jedne strane mi je krivo, s druge strane mu hvala. Ne znam kako bi ga usmerio u sport da je talentovan. On mi olakšava jer je jako normalan momak i nisam imao nikad neki problem s njim. Ali je stvarno teško. Ne bih mogao sam, nikad. Jako veliku pomoć imam od moje porodice, od majke, posebno u to vreme kad se to sve dešavalo. I od njenih, od tazbine sam imao mnogo pomoći. Moje dete je jako voljeno sa svih strana. Emociju imam i takav sam da sve preživljavam teško pa i to."
Gde je danas Petar Divić?
I dalje je na terenu i to u Omoljici. "Sad sam u trenerskim vodama, pravim veliki uspeh sa malom ekipom Mladosti iz Omoljice. Ali sa velikim ljudima unutra. Pravim nešto drugačije. Sada je sto godina kluba i nadam se da ćemo prvi put ući u Srpsku ligu Vojvodine. Za sada smo na pravom putu". otkriva nam.
Da li klinci danas znaju ko je i šta je Peca Divić?
"Neko zna, neko ne zna, ali su saznali. Pričaju im očevi, starija braća... Nemoguće je da oni sad znaju ko sam ja, ni ja nisam '99 znao ko je igrao ‘75. Ne postavljam se kao igrač, nego kao trener. Stvarno zanemarujem to što je bilo, samo mogu savet da dam."
A da li ga i danas povuče da ponekad zaigra? "Zaigram! Malo je kilaža uticala to da bude slabije, ali bude kad fali jedan budem martinela, da ubrzamo igru malo", završava uz osmeh priču napadač kakvih više nema u fudbalu, Petar Divić za MONDO.
Danas radi u zonašu i uči neke nove klince fudbalu, a trebalo bi se zapitati zbog čega se ne lakta za nešto više. Nekada je bio idol mnogih klinaca, a sada takvih igrača u Superligi teško da ima. Dok ne stasaju neki novi lokalni heroji poštujmo ove koje imamo. Petar Divić je sigurno jedan od njih.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO:
· Reaguj
