"Tuga što nije imao šansu i sreću da proživi neki drugi život, što je njegov ceo život bio vezan za košarku, a što mislim da je nedovoljno. Nije košarka život. Žal što nije mogao da se ostvari kao otac, da ima svoju porodicu, da uživa u tim trenucima bezbrižnosti, posvećenosti svojoj priči. Voleo bih da je mogao i da živi neki život van svega ovoga, u svojoj individualnosti, intimi. I da sve frustracije i traume, leči kroz ljubav. Ako me pitaš, najveća žal kada sam sve to čuo je bila što nije doživeo preko potrebnu ljubav koja bi ga iz svega toga izvukla. Mislim da je svakome, ne njemu nego svakome od nas jedini lek ljubav.", kaže za MONDO Branko Jereminov, tužno se prisećajući Dragana Labovića.
Branko Jereminov bio je svojevremeno biser srpske košarke i deo zlatne generacije Srbije '87 koja je dominirala kao nijedna druga u mlađim kategorijama. Još tokom igračkih dana napisao je sjajan roman "Kraj prvog poluvremena", a nakon trofejne karijere i odličnog literarnog prvenca uspeo je da se pronađe i u poslovnom svetu.
"Radim uglavnom sa strancima, dosta putujem, radim u prodaji i posao mi je da pričam sa glavnim svetskim i evropskim bankama. Često sam u Londonu, Lisabonu, Madridu, dobro je. Snašao sam se i lepo je, sve je ok", rekao je za MONDO Branko Jereminov, koji je na svojoj koži osetio koliko je teško naći sreću posle igračkih dana.
"Jako je teško, to je sasvim drugi život. Sve što se dešava do 35. godine je jedno. Ko ima sreće možda i duže od toga. Sve posle toga je nešto novo i jako specifično jer ti krećeš novi život u zrelim godinama. Mali broj ljudi u profesionalnom sportu ima i vremena da poradi dovoljno na svom obrazovanju i na stvarima koje će mu biti potrebne za život. Ja sam imao sreću, moji drugari su bili u ovom poslu i predložili su mi da krenem da radim sa njima. Krenuo sam od nule, od najniže pozicije, za mene je to sve bilo novo"
Odrastao sa kovinskim šampionkama
A sve je zapravo počelo sa - košarkašicama. Predrag Lane Jereminov godinama je pažljivo i sa puno ljubavi pravio košarkaško čudo u Kovinu. Na kraju je tu ljubav više nego uspešno preneo na sina.
"To je bilo pre 30 i kusur godina. Najviše je uticao na celokupnu moju ljubav prema sportu. Svi moji počeci i moja povezanost sa košarkom i sportom potiču od moje porodice. Pre svega od oca koji je celog života bio u sportu. Majka je takođe bila košarkašica, oni su oboje iz Mramorka. Moj kum Sale i ja smo zajedno provodili dane na terenima gde su košarkašice imale treninge i gde su ih trenirali naši očevi. Oni su vodili taj klub, trenirali su košarkašice, a Saša i ja smo tamo provodili vreme. Tu je počela ljubav prema košarci i to je najlepši period u mom životu. Pogotovo zbog svih tih uspeha košarkašica koje su 2000. osvojile Kup Jugoslavije. To je bilo jako praćeno bilo, košarkašice su igrale u sedam uveče subotom, već u šest bi hala bila puna. Drugo je to bilo vreme, ljudi su tada živeli za sport", priseća se velikog pehara koji je Kovinu doneo njegov otac.
Ali zapravo su ga na kraju drugar doveli na basket, pošto mu je prva ljubav zapravo bio tenis.
"Tenis je moja prva ljubav. Mislim da bih bio i bolji teniser nego košarkaš. Počeo sam sa četiri godine, ali je tenis jako komplikovana priča, specifična, skupa. Već sa sedam-osam godina moraš da izdvajaš ogromna sredstva, a u svemu si sam. Generalno mislim da je profesionalni sport loš, da je dobar samo za predodređene momke ili devojke koji imaju šansu da se na vrhunski način bave sportom, a da generalno za sve ostalo nije tako dobro"
"Pobedimo Španiju 40, a Mijo Kadija viče da to ništa ne valja"
Brankov talenat za košarku je brzo prepoznat.
"Negde u petom-šestom razredu dobijamo prve pozive. To su prva okupljanja po regionima gde dolaze dečaci iz svih klubova iz okoline i ja, kao neko dominantan i dobar. Tu se susrećeš sa velikim talentima, sa visokim klincima... Tu vidiš šta sve postoji. Bio sam dete i ti prvi susreti sa tako talentovanim klincima su naravno bili zanimljivi i otrežnjujući. Od prvog dana u Zrenjaninu sam to shvatao kao neku vojsku, ne samo ljubav. Nikakvo opterećenje nisam imao. Više sam ja sam sebi nametnuo moranje da uspem u tome i da budem u reprezentaciji. Koliko god da je to bilo stresno to me je vuklo i to je bio jedini način u mom slučaju da posle uspem", govori Branko Jereminov o svojim počecima sa generacijom '87.
Nakon nekoliko leta u kojima su se sretali, generacija dečaka u kojoj su bili Dragan Labović, Nemanja Aleksandrov, Miloš Teodosić, Milenko Tepić i brojni drugi asovi uzeli su četiri zlata zaredom i izgubili sveukupno - jedan meč. Da li su 2003. godine kada su krenuli da razbijaju sve po 30-40 razlike bili iznenađeni snagom svog tima?
"Nismo se iznenadili, znali smo jer smo igrali pripremne turnire i jer je postojalo neko nezvanično pionirsko Evropsko prvenstvo gde ja nisam bio, ali tu je prosečna razlika bila 50. Zanimljivo je to kako smo mi iz naše škole košarke učeni da ne postoji opuštanje i da to jednostavno ništa ne pokazuje. Pobedimo Španiju 40 razlike, a Mijo Kadija uđe u svlačionicu i kaže da to ništa ne valja, da je to sve loše i da ako ovako nastavimo nećemo ništa uraditi. Tada ti to bude možda i smešno i nerazumno, ali to je održavanje fokusa, discipline, koncentracije. Sve je to imalo smisla i mi smo kao jako mladi učeni šta znači biti odgovoran pre svega. Jesmo tukli i pobeđivali sa 30-40-50 razlike, ali nikada nije bilo dovoljno. Morali smo da shvatimo da moramo da nastavimo tako i da moramo da budemo još bolji da bismo osvajali prvenstva. I zato smo ih i osvajali", jasan je plejmejker tog trofejnog tima".
Nakon tog prvog zlata momci su se osećali ponosno, ali im je i laknulo jer su se od njih ta zlata očekivala.
"To su bili momci koji su savršeno znali da nose pritisak: Nemanja Aleksandrov, Milenko Tepić, Miloš Teodosić, Nenad Mijatović, Dragan Labović... To su momci koji su bili najbolji kada je bilo najpotrebnije. Mi smo imali sreće da igramo košarku i da rastemo sa njima.".
"Znate kad smo videli da je Teo genije?"
Generacija koja je u Izmiru poslednji put pevala "Hej Sloveni", a godinu dana kasnije je u Gorici već digla zastavu Srbije i pevala "Bože pravde" najteže se provela na svom terenu 2005. Pritisak je bio ogroman.
"Tada je bilo i seniorsko prvenstvo i mi smo bili predigra. Očekivalo se da sve to osvojimo i da privučemo pažnju javnosti za ono glavno. Bio je pritisak, ali smo rasli uz taj pritisak. Nije to prvi put, to je samo kulminacija. To je nešto na šta je generacija '87 navikla. Nas su učili da smo mi najbolji, nas su učili da mi moramo da imamo samopouzdanje, da to moramo da iznesemo. To je nekako kroz ceo naš život. Mislim da nam je to pomoglo kasnije i kroz život... Vrlo rano smo bačeni u tako nešto i naučeni smo da se sa tim nosimo"
Tada se nakon razbijanja Poljske u prvom kolu povredio Nenad Mijatović, a prvi put je Srbija videla Miloša Teodosića u punom sjaju. U punim "Šumicama" je doneo dramatičnu pobedu nad Hrvatima.
"Apsolutno je Teodosić odlučio tu utakmicu trojkama iz ćoška. Njegova genijalnost je mogla da se vidi na treningu u nekom nebitnom trenutku, u pasu koji je bio preko celog terena u 18. minutu. U najnebitnijem momentu ti si mogao da vidiš genijalnost Miloša Teodosića. Ali verovatno je to prva zvanična utakmica na kojoj je on pokazao i nagovestio šta će kasnije biti. Neverovatna sreća i mogućnost da se raste uz Teodosića i Mijatovića koji su svako na svoj način bili genijalci i bili svako na svoj način najbolji igrači u svom godištu u Evropi", prisetio se tog kultnog meča Jereminov.
"Poslao sam Teu poruku: 'Izvini Miloše'"
Kada pogledate spisak za Evropsko prvenstvo za igrače do 20 godina u Izmiru 2006. godine videće se da su se "desila četiri čuda" da Muta Nikolić ne povede Miloša Teodosića.
"To je za mene bio presedan i tada nisam mogao da verujem u tu odluku. To je bila Mutina odluka, isključivo njegova. Niko nije bio svestan da će to da se desi. Čak sam more imao rezervisano, jer sam ja bio ubeđen da ne idem na EP. Kako mogu da pre Miloša Teodosića? Čak se sećam da sam u čudu, ne znajući šta da uradim, poslao Milošu poruku i napisao mu - Izvini. Ja, koji nemam veze sa tim, jer ja nisam znao kako da odreagujem na tako nešto. On je naravno bio u fazonu: 'Ma šta izvini, srećno.'
"Oko 20 dana pre same odluke, Miloš uopšte nije ulazio u igru 'pet na pet'. Muta mu verovatno nije dovoljno verovao, mislio je da ga ne zanima. Tako da ta odluka nije bila na igračkom, nego više na timskom nivou. Muta je mislio da Miloš neće da igra ili šta god. Mene je veče pred odlazak na prvenstvo ubacio prvi put u igru 'pet na pet'. Odigrao sam dobro i odlučio je da idem, a on da ne ide. To je bila odluka kojom je više hteo da psihološki napravi udar na ekipu, nego što je to bila igračka odluka. Sva sreća mi smo osvojili prvenstvo", prisetio se Bane Jereminov.
Na kraju je sve ispalo idealno i za reprezentaciju i za Miloša Teodosića.
"Mislim da je ta odluka dosta 'otreznila' i Miloša Teodosića, jer ga je možda u tom trenutku navela na neko drugačije razmišljanje. Ispalo je dobro za sve. Osvojili smo zlato, a Teodosić je postao najbolji igrač Evrope"
"Labović i Teo nisu robovali, uvek su se najbolje igrali"
2007. godine vrlo sličan tim pojačan Štimcem, Paunićem, Kovačevićem i Zivčevićem uspeo je da osvoji još jedan U20 Eurobasket, a te momke promena države, zastave i himne nije pogodila.
"Bili smo klinci i uvek smo igrali za jedne iste boje. Kod nas nikada nije bilo razlike ko je odakle, uvek smo se osećali kao jedan tim. To prvenstvo je obeležila genijalnost Miloša Teodosića koji je bio MVP i onda je otišao u Olimpijakos i pokazao je sve svoje kvalitete. nikada nismo pravili razlike da li je neko iz Crne Gore ili Srbije ili iz Makedonije kao Nenad Zivčević. Bili smo jedan tim, dečaci koji su rasli zajedno i za nas je to bila uvek jedna ekipa."
Sa jedne strane ta generacija je jako rano osetila slavu i medijski je bila ispraćena, a sa druge su na te još mlade momke lepljene etikete "akceleranata" koji u seniorima neće ništa uraditi.
"Bilo je svega, ali i to je period odrastanja i sazrevanja. Što se tiče taktike naravno da smo taktički bili najobrazovaniji, ali smo najbolje i najlepše znali i da se igramo. Kasnije su to od nas pokupili Španci. Labović i Teodosić su pokriveni sa svih strana. Oni su i najbolje znali da misle, u svakom rtenutku su znali ko će gde da bude, ali su znali i najlepše da se igraju. Niko tu nije bio rob kretnji. Naravno da smo poštovali dogovore, ali su sve to bili momci genijalci koji su znali sami da osmisle, da improvizuju. To je bilo bogatstvo te generacije."
"Voleo bih da je Dragan Labović doživeo da sve to izleči kroz ljubav"
Tužne vesti pogodile su srpski sport 9. maja 2025. godine kada je preminuo najsjajniji dečak te generacije Dragan Labović. Dugo se borio sa svojim problemima i demonima i na kraju se sve završilo tragično. A da li ga je iko tokom odrastanja u košarkaškom sistemu uopšte gledao kao dečaka kome treba možda savet nekog stručnjaka?
"To su jako kompleksne stvari, prevelike odgovornosti i prevelikog pritiska. Ako sam ja imao pritisak kao sedmi, osmi igrač reprezentacije, zamisli koliki je pritisak bio na jednom Laboviću, Tepiću koji su morali da budu MVP. Koliko su se oni borili protiv povreda, raznih pritisaka i nametanja odgovornosti prerano".
"Iz klinačke perspektive, kada smo mi imali 17-18 godina Dragan Labović je uvek bio veseo i drugačiji mladić. On i ja nikada nismo bili drugari, bili smo totalno drugačiji, ali sam ga izuzetno poštovao. Izuzetno sam zahvalan na mogućnosti da rastem uz njega. On je mene činio boljim, on je jedan od mojih idola iz perioda detinjstva. Verujem da se u njemu dosta gomilalo i da se posle u sazrevanju dosta stvari i vratilo".
"To je velika tragedija i žal i to je posledica sistema, apsolutno se slažem. Naravno da je u našem razvoju bilo dosta ljudi koji su sa nama razgovarali i kao sa decom i kao sa ljudima i koji su nam puno pomagali. Ali je bilo i puno trenera, ljudi koji su na to gledali samo kao na sport, samo kao na pobeđivanje. Generalno smatram da je u sportu, ne samo u košarci, dosta nestručnih ljudi. Kada se pogleda samo taj aspekt psihološke pripreme mladića i devojaka. Mislim da je u sportu kao i u svim drugim sferama potrebno uvoditi mnogo više takvih razgovora, pedagogije. Gde je mnogo važno i znati kako se neko oseća. Ne samo kako neko šutira trojku ili igra odbranu već i sa čim se ta deca nose. Jako je bitno da se ti razgovori vode i sa sadašnjim igračima i Crvene zvezde, Partizana", govori sa tugom u glasu i očima Branko Jereminov.
Kada je čuo da je Dragan Labović u bolnici, osetio je duboku tugu i nemoć.
"Tužno naravno, kako drugačije može čovek da se oseća, Osećaš se tužno kada čuješ za bilo koga tako nešto, a pogotovo za momka i čoveka sa kojim si odrastao i za kojeg te vežu najlepši periodi života i koji je veliki faktor tvog odrastanja i koji je uticao na tvoj smer. Vratilo me je moje detinjstvo, vratilo me je na moje emocije, moju mladost. Podsetilo me je na trenutke provedene i sa njim i sa celom tom ekipom. Pre svega sam se tužno osećao i nekako kao da ne mogu ništa. Kažem ponovo - niti smo bili drugari, niti sam mogao tu nešto da uradim, ali opet nisam video način ni u tom trenutku da mogu nešto da pomognem. Nekako me podsetilo na prolaznost života, prolaznost svega i dobrog i lošeg. Tuga što nije imao šansu i sreću da proživi neki drugi život, što je njegov ceo život bio vezan za košarku, a što mislim da je nedovoljno. Nije košarka život. Žal što nije mogao da se ostvari kao otac, da ima svoju porodicu, da uživa u tim trenucima bezbrižnosti, posvećenosti svojoj priči. Voleo bih da je mogao i da živi neki život van svega ovoga, u svojoj individualnosti, intimi. I da sve te neke frustracije, traume, leći kroz ljubav. Ako me pitaš najveća žal kada sam sve to čuo je bila što nije doživeo preko potrebnu ljubav koja bi ga iz svega toga izvukla. Mislim da je svakome, ne njemu nego svakome od nas jedini lek ljubav."
"To je uvek to cepanje. I kod mene i kod svih, to šta bi bilo kad bi bilo. To merenje da li ti je košarka više dala ili uzela. Naravno da sam svoju intimu i celokupno razmišljanje dao u toj knjizi, ali trudim se pogotovo zbog nekih klinaca koji danas igraju da ne rušim ničiji san jer to su moja razmišljanja. Želim da uvek istaknem neke pozitivne strane košarke i sporta. Život je splet raznih okolnosti i nije tu košarka sama po sebi kriva za sve. Ne volim ni tako da se razmišlja. Nije košarka ono jedino što donosi loše. Čitav svet se danas zasniva na kapitalizmu. Da, ako si povređen niko te više neće zvati. Ako više nisi na nivou Dragana Labovića i Miloša Teodosića, postaćeš niko. Ali gde nije to tako? To je pitanje društva, ne košarke i sporta. Ne volim da se to vezuje. Mislim da profesionalni sport nije dobar i ne bih sutra svoje dete ohrabrivao u tom smislu. Dragan Labović je trebalo da bude košarkaš i tu neka dileme. Problem je što se o njemu kao o košarkašu nije više vodilo računa kao o osobi. Što se sa njim nije pričalo i pružalo dovoljno. Ima tu i njegove krivice, ali o tome naravno da neću da pričam. Ali da je on trebalo da bude profesionalni košarkaš? Apsolutno. On je bio rođen za tako nešto", tvrdi Branko Jereminov.
"Kraj prvog poluvremena"
Brankova knjiga "Kraj prvog poluvremena" odličan je podsetnik da su sportisti ipak i obični ljudi sa svojim ljubavima i svađama, problemima i porocima. Da nije sve što im se dešava zapisano na parčetu papira sa statistikom.
"To je sve normalno. I neki advokat će na današnjem suđenju imati lošiji nastup zbog svih tih stvari. To je nešto što mi vidimo. Danas gledam košarku i pljujem Nvoru što je promašio, a sve sam to prošao. I neću se ni ja zapitati da li je on danas imao loš dan. Jednostavno to je posledica i nešto što nosi profesionalni sport. Naravno da je jedan košarkaš više od samo košarkaša. On je jedna osoba, jedan čovek i ja sam pokušao kroz tu knjigu da malo to približim".
"Što se tiče same knjige, došla je u nekom periodu kada sam završavao karijeru. Gde sam tražio neke druge stvari, a imao sam vremena da se posvetim pisanju. U tom periodu sam se tako osećao, hteo sam da nešto napišem i ostavim trag", govori za MONDO Branko Jereminov - književnik.
Ipak, sigurno nije bilo lako. "Kraj prvog poluvremena" je bolno iskrena lična ispovest koja druge pomalo štedi, a sebe baš nimalo. Treba hrabrosti da se čovek tako otvori, čak i samom sebi, a kamoli drugima.
"Osećao sam da sam sebi potreban kao psiholog. Da ću najbolje savete i povređivanja i otvaranja raznoraznih priča i kutija dobiti ukoliko sam sa sobom razgovaram. To su razgovori koji su i u knjizi. Da, bilo je potrebno hrabrosti. Nisam bio do kraja siguran da to valja ni kada sam poslao taj rukopis. Maltene sam hteo da povučem. Nikada nisam bio u fazonu da ću sam da izdam svoju knjigu. Razmišljao sam da ako neko stručan želi da to objavi, onda OK. Vađenje te knjige iz fioke i njeno objavljenje je najteža odluka, u koju ni dan-danas nisam siguran. Postoje često trenuci kada bih je povukao, ali verujem da će ostati kao lep memoar jedne lepe mladosti".
"To je najveće zlo, treba da bude nacionalno pitanje"
U knjizi je vrlo iskreno predstavljen i problem kocke, sa kojim se susreće mnogo profesionalnih sportista.
"Ima malo i do zatupljenosti sportista, ja sam jedan od njih. Sve što pričam, pričam i o samom sebi. Ima i do bahatosti nekog sportiste koji kao klinac vrlo rano sa 17-18 godina dođe do ogromnih para, pa mu više ništa nije nedostupno. Ima malo i do sebičnosti, a ima malo i do tog adrenalina, do te potrebe da bude pritiska non-stop. Do neizvesnosti. A šta je bolje od toga nego daj taj prokleti rulet u kome se nešto dešava na 10 sekundi? Ide novo vrtenje i nova neizvenost. To je jako pogrešno, to je najveće zlo. Nešto što razara i porodice, i sreću"
Nema problem Branko da prizna da je i sam podlegao tom poroku u ranoj mladosti.
"To je bio jedan od mojih poroka u periodu odrastanja, ali je to nešto što je verovatno moralo da se proživi i doživi. Nije to samo bahatost, nego i rascep ličnosti gde ti više ne znaš ni gde si, ni šta si. Živiš tamo, pa živiš ovamo. To je sve normalno i svi to doživljavaju, ali sportisti i košarkaši to doživljavaju jako rano. Ti to doživljavaš sa 17, dok si neizgrađena ličnost. Tebi se ličnost cepa, a da još nije zrela. Što nije nikakvo opravdanje, to nije nikakav alibi. To je odraz bezobraznosti, bahatosti, razmaženosti i to treba da bude zabranjeno. Ali opet to su sve posledice i sistema", upozorava Branko Jereminov.
Karijerno? Užas. Ljudski? Top!
Morali smo na sekund i da se vratimo na sam početak i Leskovac, jer je i u toj epizodi Jereminov našao snagu. Nakon što je sedeo na klupi Arisa i imao malu ulogu u Hemofarmu, rešio je da ide na jug. I nikada nije zažalio.
"Jako mi je drago, Leskovac je na mene uticao u životnom smislu i pogledu. Tamo sam se prvi put susreo sa ljudima koji su meni slični. Iz malog sam mesta i to su u najboljem mogućem smislu prostodušni ljudi koji su tu da se druže, a ne zbog love. Individualno mi je prijalo jer sam imao ulogu. bio sam deo tima. Ne žalim za tom odlukom, iako je to bilo finansijski pogrešno, verovatno i karijerno. Verovatno bih u Hemofarmu dobio i šansu u nekom trenutku, verovatno bih i zaigrao, ali u finansijskom smislu sam mnogo izgubio jer sam kao reprezentativac imao garantovan ugovor na pet-šest godina. Meni je tu moglo da ostane nekoliko stanova, ali sam odabrao da krenem od nule u svom životu i ne kajem se", priseća se svojih leskovačkih dana Bane Jereminov.
Što se tiče Vršca - tu je baš bilo svega i svačega.
"Za Vršac me generalno vežu pomešana osećanja, to je taj prvi moj odlazak od kuće, vrlo rano. Sa druge strane i mesto gde sam naučio da vozim, gde sam igrao prvu profesionalnu košarku, gde sam imao svoju tadašnju najveću ljubav... Svašta nešto. Vršac je za mene splet i najlepših i najmanje lepih osećanja."
"Ma Vestbruk je indijanac za Mijata"
U intervjuu za MONDO Marko Đurković je rekao da je neshvatljivo da lider te generacije '87 Nenad Mijatović nije stigao do NBA lige, a to smatra i njegov konkurent na poziciji pleja u toj ekipi.
"Nenad Mijatović je idol mog detinjstva. Nisam ja tada znao za Derika Rouza ni za Vestbruka. On je pametni Vestbruk, Vestbruk je indijanac za Mijatovića. On je bio preteča modernog košarkaša koji je danas u suštini tu. Tada je bilo plejeva i sa stomačićem, a Mijat je imao tehniku, šut, glavu, a imao je telo Amerikanca atlete. Svima nama je bio idol, a ja sam ga voleo i kao čoveka. Bio je prezanimljiv, preduhovit. On bi došao sa njegovim fazonima iz Podgorice i Herceg Novog koji su meni opet bili nešto novo. Toliko sam ga obožavao i voleo da bih ja pričao crnogorski onda. Voleo bih da sam ostao u kontaktu sa njim. Sve u svemu je on neko ko je obeležio naše odrastanje i svi smo mi u tom trenutku hteli da budemo Nenad Mijatović. On je imao i najbolju karijeru tako rano. Tada ni Teodosić nije igrao, a on je igrao i davao Zvezdi i Partizanu po 10-15 poena."
"Strašno je to kako je otišao, to je najveća nepravda u mom životu"
Prisetili smo se i njegove Dohe, u kojoj je stekao dva sjajna prijatelja. Jedan je sadašnji tim-menadžer Partizana Aljoša Mitrović, član generacije Partizana iz Pariza.
"Aljoša Mitrović mi je jako dobar prijatelj, mi smo se sreli u Dohi. Jedan od najobrazovanijih, najpametnijih momaka u košarci. Dan-danas smo prijatelji, dan-danas obožavam da razgovaram sa njim. Drago mi je što je ostao u košarci jer mislim da bi takvi ljudi trebalo da budu i u Partizanu i u Zvezdi. Ljudi koji su iz košarke i koji imaju znanje i van nje", govori Jereminov.
Ipak, druga priča iz Dohe se završila tragično. Sa samo 30 godina preminuo je Nemanja Miljković u decembru 2020. godine. Nakon duge borbe sa bolešću izgubljen je jedan mlad život, otišao je jedan divan čovek.
"Nemanja Miljković je sigurno najbolnija tema, jer je prerano preminuo. Bili smo saigrači u Dohi, a upoznali smo se na nekim treninzima na Žarkovu. Naše prijateljstvo je započeto u Dohi. Zajedno smo otišli tamo i tu kreće naše prijateljstvo. Bio bih gladan i žedan da nije bilo Nemanje, jer ništa nisam znao. Nemanja me naučio i šta je život i šta je prijateljstvo", rekao je sa suzom u oku Branko Jereminov.
Dođite na leto u Kovin!
"Srećni ljudi apsolutno pišu knjige, možda ne tako dobre. Ali ja nisam pisac. Napisao sam knjigu, ali bilo bi jako glupo i ružno da kažem da kažem da sam pisac. Ponosan sam na tu knjigu ali daleko od toga da sam ja pisac. Potrebna su posebna osećanja da bi čovek pisao knjigu, to se apsolutno slažem. Trenutno sam zadovoljan, srećan, živim neki drugi život, ali videćemo", ne otpisuje naš sagovornik ništa.
A ako poželite da se družite sa njim, a imate klinca koji trenira basket - dođite na leto u Kovin. Marko Popadić i Branko Jereminov će biti tu.
"Što se tiče samog kampa Marko Popadić to sve vodi i to je njegov kamp. Ja sam tu da malo pomognem i da se malo zamajavam sa decom. Marko je to izneo, to nosi i njemu svaka čast na energiji, jako je u svemu tome. Zovemo sve dečake i devojčice da dođu i da se pre svega druže."
Život nosi mnogo toga i lepog i ružnog, svaki pa tako onaj košarkaški. Malo ko je to shvatio kao Branko Jereminov. Nekada zlatni dečko srpske košarke, nekada pisac, a sada pre svega Kovinac, suprug i tata. Jer nije život samo jurenje za loptom.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO:
