NBA PRIČE: Dobar momak među "Lošim momcima"

Jeste ovo još jedna NBA priča, ali je vremenski gledano obuhvata prilično dug vremenski period. Čovek koji je bio uspešan kao igrač, kasnije kao menadžer, pa funkcioner, održao se dan danas, pišući svoju zaostavštinu, u sada već jako debelu knjigu košarke Džoa Dumarsa. Ovo je priča o košarci, ali i ljubavi oca i sina, velikoj kao Luizjana.

Džo je odrastao u Šruportu, koji je treći grad po veličini u državi Luizjana. Mnogobrojna familija je morala da se izdržava standardnim radom više od jednog posla, ali su živeli harnonično. Džo se istakao među ostalim članovima porodice, insistirajući da se izuzetno poštuju roditelji koji su naporno radili kako bi deca bila zadovoljna i sita. Porodica je bila sportska, a sva muška deca krenula su putem fudbalskog terena i jajaste lopte. Taj primer starije braće sledio je i Džo, igrajući kao defanzivni bek.

Otac je uživao gledajući svoju sportski nastrojenu decu, ali je u jednom momentu rešio da sagradi koš iza kuće, koji bi više služio za razonodu. I eto, kao što znamo, ko bi drugi nego Džo. Mali Dumars je počeo polako da menja jajastu loptu od svinjske kože onom narandžastomm gumenom. Dan po dan, nedelja po nedelja, Džo je sve više vremena provodio ispod obruča, a sve manje čuvajući end zonu. Prašinario je mali Džo, ali ga nije bilo briga. Imao je u glavi ideju da obezbedi porodicu i da bude prvi među braćom kome će to poći za rukom. Da će za razliku od braće, uspeti u košarci.

Srednja škola je prolazila u borbi između dva sporta, a kako se bližio kraj škole, tako je Džo svoju naklonost poklanjao najlepšoj kolektivnoj igri na svetu (moram malo subjektivizma). Brzo su počeli da pristižu pozivi elitnih koledža. Poštar je zvonio skoro svakog dana, donoseći dobre vesti, ali unoseći sve više prostora za nemir, jer je doneti odluku bilo teško. Džo je posle dugo mozganja i savetovanja na porodičnom nivou, ne baš na filmskom nivou savetovanja, ali tu negde, doneo odluku da ostaju u Luizjani. Poklonio je svoj talenat MekNesi Univerzitetu.

Tri su razloga dovela do toga. Prvi je bio ujedno i najvažniji, a to je blizina porodice za koju je itekako bio vezan, posebno za oca. Drugi je bio taj što je MekNesi, iako u Luizjani, imao odličnu reputaciju što se tiče biznis studija. Znao je da košarku ili američki fudbal neće igrati večno. Treći razlog, jedino su mu oni ponudili da može uporedo igrati oba sporta, makar to bili treninzi, tako da je mogao da deli teren sa braćom kada je travnata podloga u pitanju. U više nego osrednjem timu, Džo je bio vodeći strelac ekipe, da bi u poslednje dve godine digao taj prosek do jako dobrih 26 poena po meču.

Njegova prirodna pozicija je bila bek šuter, kome je glava uglavnom bila u poeni na toj strani terena, dok je na drugoj izuzetno brzo rastao defanzivno. Brze noge i ruke, jak trup koji bi mu dozvoljavao da čuva više i teže igrače, ali i da vam ne dozvoli da ga izazovete na post igru. Takav igrač je bio izuzetno poželjan za gotovo svaku NBA ekipu. Tako su Pistonsi odlučili da ga draftuju sa 18. pozicije u prvoj rundi. Jedan čudan draft, na gde su čak tri igrača posle pete pozicije stigla do Kuće slavnih. Ta klasa ‘85 predvođena Juingom obeležena je izborom centara na prvih par pozicija koji praktično ništa nisu uradili u karijeri.

Čak Dejli je već dve godine bio na čelu tima. Ajzea Tomas je već bio zvezda Pistonsa i lige. Tu je bio i podli udarač, Bil Lambir. Uz Džoa je iz Vašingtona stigao centar širokih ramena, jakih ruku i opakog udarca, Rik Mahorn. Može se reći da je to bila početna faza kasnije ozloglašenih momaka iz Detroita, koji su na terenu opravdali epitet Detroita kao jednog od najopasnijih gradova, gledajući stanje na ulicama grada motora. Džo nije ginula klupa usled cementiranih mesta na bekovima, za Tomasa i “Mikrotalasnog” Vinija Džonsona. Uz Kelija Tripucku i Lambira, sa dodatkom Bensona, to je bila petorka. Prevrtljiva forma “Mikrotalasnog” vrlo brzo je poslala Dumarsa rame uz rame Ajzei Tomasu. Sa svojih 190, realno je đuskao između pozicija, ali je pored potentnog Tomasa na pleju, zadržao svoju originalnu rolu.

Od sezone 86/87 krenuo je uspon Pistonsa. Stigao je mladi Džon Seli, pa Denis Rodman, a kao šlag na tortu došao je elitni strelac iz Jute, Edrijen Dentli, nekadašnja nada Lejkersa. U plejofu je Dumars pokazao da Dejli može početi ozbiljno da ga razmatra kao jedno od ofanzivnih rešenja, ako zataje Tomas i Dentli. Skoro 15 poena u finalu Istoka protiv Seltiksa, na koje je dodao skoro pet asistencija, bile su više nego dovoljan signal da su Džek MekKlaski i Čak Dejli odradili dobar posao na draftu. Nakon te sezone krenuli su ozbiljno da tuku. Kako god su stigli. Svi osim Džoa.

Već iduće sezone u plejofu su vratili Bostonu milo za dragu, sa sve kamatom. Kamata je bila sadržana u dosta modrica, ogrebotina, podliva i osećaja bola nakon udaraca. Svi su to radili, osim njega. On je samo želeo da igra košarku, kao iza svoje kuće u Luizjani. U finalu su izgubili od Lejkersa u sedam utakmica, od kojih su poslednje dve bile sa infarkt. Preokret Lejkersa i dve vezane pobede donele su titulu i okitile Vortija MVP nagradom finala. Indisponiranost Ajzee Tomasa u sedmoj utakmici pokazala je slabost Pistonsa, a Džo je bio spreman da je jako dobro neutrališe. I to je bio početak njihovog kratkog, ali uzbudljivog leta.

Dumars je jako napredovao u sezoni koja je došla nakon poraza u finalu. Pistonsi su povukli jak potez kada su povukli Marka Agirea iz Maveriksa. Dentli je ušao u konflikt sa nedodirljivim stubom Pistonsa, Tomasom, što je povuklo dalje sukob sa Dejlijem i MekKlaskijem i tako su jednog strelaca zamenili drugim na pola sezone. Ako ste gledali “The Last Dance” znate kako su prebili Džordana, pa uprkos njegovoj maestralnoj roli, Pistonsi su otišli u drugo uzastopno finale. Ovog puta je Lejkerse čekala popularna “metla” što je zaista malo ko očekivao. Sudijski zvižduk posle koga su postali šampioni, bio je i poslednji zvižduk “Showtime” perioda.

Ali to bi možda bilo više za priču o Pistonsima, da Džo nije postao MVP finala. Dumars je beležio čak 27.3 poena, uz 6.0 asistencija, odmah iza Tomasa. Ali to ne bi bilo toliko impresivno, da ga nije čuvao Majkl Kuper, elitni defanzivac i jedan od najbolji u svom poslu kroz istoriju lige. Problem je bio što je Dumars takođe bio elitni defanzivac, pa je tako lakše mogao “ući” u glavu Kuperu. Sve to je radio sa 57% uspešnosti u šutu. Kuper bi samo odmahivao glavom, ne nalazeći rešenja za Dumarsa. Džo je bio previše brz za snažne i sporije bekove, a previše jak za one brže, ali slabije konstitucije. Mogao je da vas lako probije, ali i da se digne na šut i pogodi dno mrežice.

“Dumars je radio sve za svoj klub, što je bilo dovoljno da nam ovo urade. On je sjajan igrač koji može da pogodi spolja, ali i da pogodi ispod koša. Izuzetno nezgodan igrač, rekao bih jedan od najtežih koje sam čuvao”, rekao je Kuper posle ove serije. Istu počast odao mu je veliki Pet Rajli koji na klupi nije imao rešenja za inspirisanog Dumarsa.

Tada je od Vinija Džonsona dobio nadimak “Broadway Joe”, jer su svi reporteri želeli da čuju šta ima da kaže. Taj nadimak niko nije čuo još od drugog Džoa, velikog Džoa Nejmata. Pistonsi su osvojili svoju prvu titulu. Bili su na vrhu sveta. Svi ti “loši momci” i jedan krajnje dobar momak među njima. Džo je živeo svoj san. Od koša u prašini, iza kuće u njegovoj rodnoj Luizjani, pa sve do titule NBA šampiona, igrajući pored jednog od najboljih plejmejkera koje je liga videla. Plejmejkera koji je u njemu video nerazdvojonoj partnera na terenu, koji bi uvek uskočio kada bi ovaj glavni bio u problemu.

Usledio je još jedan juriš na titulu šampiona. Znamo svi da je teže titulu odbraniti, nego je osvojiti, posebno tih godina. Tukli su redom, poenima i pesnicama, Pejserse, pa tada ništa manje opasne Nikse, da bi na kraju Džordan ponovo sreo Pistonse. Bili su to neki novi, svežiji Bulsi, spremni ovog puta da vrate istom merom, ali ponovo nedovoljno dobri ili manje prljavi, da obore vladajuće šampione. Dumars je iz ove serije izašao kao prvi strelac ekipe u plejofu. To je, ustvari, bilo finale pre velikog finala, jer su na tom krajnjem koraku lako oborili Blejzerse, sa ni malo lošijim bekovskim tandemom.

I ovde priču vraćam na njegov odnos sa ocem. Otac se u postsezoni razboleo i preminuo neposredno pred utakmicu 3 velikog finala. Pre svake utakmice bi pozvao suprugu kojoj bi rekao da ga samo ona zove ako otac premine, jer je to, koliko god teško bilo, očekivao. Lekari su rekli da su dani u pitanju, jer mu je dijabetes već oduzeo jednu nogu, a polako je uzimao celog Džoa Dumarsa drugog. Prvi čovek koji se saznao za tragični događaj bio je nedeljivi deo tandema, Ajzea Tomas. Koliko god teško bilo, sačuvao je ovo za kraj utakmice.

U utakmici tri, pre koje je njegov otac i njegova centralna životna figura, preminuo, Džo je odigrao jednu od najboljih utakmica u karijeri. Razbio je Blejzerse i Drekslera kao svog direktnog čuvara. Ubacio je 33 poena uz pet asistencija, šutirajući 67% za tri, 50% za dva uz stoprocentan učinak sa bacanja, devet od devet. Ključna utakmica kojom su Pistonsi slomili Blejzerse za, na kraju, pobedu u seriji i odbranu titule. Na toj utakmici je ubacio šut koji je oduševio Tomasa, kada je na samom isteku napad bacio jako visok luk, u stilu Stefona Karija i lopta je samo pocepala mrežicu.

Oko njega se okupila njegova druga familija, njegovi saigrači iz Pistonsa. Kao po obećanju, supruga ga je nazvala da saopšti loše vesti. Pomoćni trener Pistonsa je izgubio oca godinu pre od iste bolesti, pa je podelio svoju priču kako bi olakšao Džou situaciju u kojoj se našao. Tomas je izašao ispred medija da saopšti vest, štedeći Dumarsa. Ostali igrači su odbili da izađu na konferenciju za medije, kako bi se što manje razgovaralo o tom događaju. Ta porodica, koliko god loša bila za ostale spolja, za svoje je bila najbolja. Lojalna i snažna. Nepokolebljiva i postojana. Zagrljeni zajedno su krenuli po odbranu titule, a veliki deo posvete otišao je na adresu u Luizjani.

“Video sam te na televiziji sinoć. Bio si dobar. I oni te plaćaju za to?”, rekao je stariji Džo.

“Da, ćale, plaćaju me dosta dobro”, rekao je mlađi Džo.

“Dobar ti je onda taj posao. Gledaj da ga zadržiš”, rekao je ponovo stariji Džo.

To je bila takva ljubav, tiha povezanost od detinjstva, preko adolescencije, preko sveta među odraslima. Na celom tom putu nije bilo pametnijeg čoveka od njegovo oca. To razmišljanje Džo nikada nije promenio, ali neće biti da nije sretao pametne ljude. Njemu je u glavi samo bio otac. U glavi mu je bio obruč od točka bicikla i tabla od starih vrata garaže. Nestao je veliki deo njega. Džo se vratio seriji protiv Portlanda, ali je član familije uskočio kada je Džo stao u poslednjoj utakmici. Ajzea Tomas. Maestralno su se dopunjavali njih dvojica, te je tako pokušao bar malo da nadomesti tugu zbog odlaska oca.

Drugu odbranu titule nisu ponovili, jer se desio Džordan koji je sada naplatio sve one udarce koje je godinama primao. Uzeo je metlu koju je podelio sa Pipenom i naizmenično su očistili moćne i opasne Pistonse. Ovaj poraz je, kao nekad Lejkerse, označio početak kraja za Pistonse. Ubrzo se legendarni Čak Dejli povukao, što je izazvalo vezane probleme, od kojih je najveći bio Denis Rodman, prvi skakač lige. Bed Bojsi su bledeli, a Dumars je postao najbolji strelac ekipe u tim tamnim danima. Menjali su se treneri, menjao se igrački kadar, sa više eksperimenata koji su završeni neuspešno. Koliki je uspeh bio brz, toliko je pad bio brži.

Džo je ostajao uzdignutog čela, radeći ono što najbolje radi. Da vodi tim, daje koševe i igra vraški dobru odbranu. Tomasu je povreda Ahilove tetive označila rani kraj karijere i tu je Džo ostao sam. Bili MekKini (još jedan Mek) tada povlači dobre poteza na draftu kako bi okružio Džoa talentom. Prvo dolazi čisti šuter sa Tenesija, Alan Hjuston. Čovek čiji je šut bio jedan od najčistijih kroz istoriju lige, prava poezija. Za njih je, iduće sezone, stigla zvezda Djuka, Grent Hil, koji je instant proglašen za naslednika Džordana. Džo je, podređen timu kao i uvek, sišao na poziciju koju je godinama držao Ajzea Tomas.

Stvari su krenule bolje kada je stigao Dag Kolins, koji se odlično znao sa Dumarsom, još iz vremena rivalstva sa Bulsima. Svestan da vreme ne radi za njega, Džo preuzima mentorsku palicu i pod svoje skute stavlja Hila i Hjustona, kao i mladog pleja, Lindsija Hantera. Jedna od velikih grešaka Kolinsa, koji je preuzeo i menadžersku ulogu je dopuštanje da Alan Hjuston, nakon isteka ruki ugovora, napusti Pistonse i obuče dres Niksa. Povrede polako kreću da se ispoljavaju kod Hila, dolazi Stekhaus, ali turbulencije ne prestaju. Džo je povlači posle lockout sezone.

Nisu dugo mogli Pistonsi bez njega. Samo je sezona prošla kada je Džo obukao sako, stavio kravatu (ponekad) i uzeo konce organizacije u svoje ruke. Njegov štičenik se spustio na Floridu, a Džo je zasukao rukave i krenuo da kopa rukama i nogama. Stekhaus je odigrao najbolju sezonu karijere, beleživši skoro 30 poena po utakmici. Dovodi mladog trenera, Rika Karlajla, tadašnjeg asistenta u Pejsersima i pravi odličan potez. Džo je uvek bio radnik, izuzetno vredan, ali sada je mora da se preobrati u kopača zlatnog grumenja iz ere “Zlatne groznice”. Jedan od retkih menadžera kroz čiji tim je prošlo više Srba, od Varde, Rebrače do Miličića.

Sa prilično limitiranim timom, Džo i Rik, doveli su Pistonse do polufinala Istoka. Ogroman uspeh za posrnulu franšizu. Džo je označen kao spasilac, što je u prošlosti često bio za Detroit. “Krade” fantastičan tandem, Čonsija Bilapsa i Ripa Hamiltona. Flešbek i misli ga vraćaju na zlatne godine tandema Dumars i Tomas. Ben Valas postaje terorista u reketu, odbrambena hobotnica i počinje eru undersized centara. Tiho je ušunjao klinac iz Komptona, Tejšon Prins. Krenule su priče da se prave novi “Bad Boysi”. Zapravo su bili suprotnost igrački. Bili su dosta pametniji, a dobar deo toga je dolazio iz glave Dumarsa.

Godina za godinu, svaki put je to bila stepenica više. Glatko su izgubili od Netsa u finalu konferencije, gde su Kid i Martin igrali simultanku, dok je Ben Volas bio Rodman na steroidima. Već sledeće su stigli do finala lige. Uspeli su da obore moćne Lejkerse, sa Kobijem i Šekom u samo pet utakmica. Kao što su nekada Pistonsi slomili prvi “Showtime”, to isto su uradili i sada. Te sezone je pokazao majstorstvo, dovukavši Rašida Valasa čime je napravio tandem “blizanaca” pod košem. Zapravo, Džo Dumars je želeo da replicira sve dobro iz igračkih dana. Nije želeo samo tim, već porodicu. Želeo je da svi dišu kao jedan i ginu jedan za drugog. To je i dobio.

Maestralni Tim Dankan i clutch bodeži Roberta Orija nisu dozvolili Pistonsima da drugi put u istoriji odbrane titulu, što bi ih sigurno svrstalo među najveće franšize. Taj period obeležila je saradnja Dumarsa i iskusnog Lerija Brauna, što je ponovo podsetilo na stare, igračke dane uz Čaka Dejlija. Tri puta su pod palicom Flipa Sondersa gubili u finalu Istoka, dok je Džo i dalje iz fotelje vukao poteze. Onda su ponovo došli crni dani, ali je Dumars ostao i nastavio da povlači poteze, od kojih je dosta njih bilo ishitreno, na čemu mu mnogi navijači zameraju. Napravio je greške, ali one nikada ne mogu poništiti sve ono što je ovaj čovek uradio za Pistonse.

Dva puta po 14 godina bio je u službi ekipa iz grada motora. Sudbinski ili ne, dva puta je bio u dva uzastopna finala, igrački i menadžerski. I retko ćete ga videti na slikama, ali kada ga vidite, to će biti sa osmehom. Sve što je radio, radio je sa puno truda, znoja i za tim. Sve je radio da tim pobedi. Sa juga je došao na sever i doneo sunce. Dva puta. Sada ga u Detroitu nema. Ali se u Sakramentu nadaju da će im Džo doneti neka bolja vremena. Čini se da su na kakvom-takvom putu.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.