"Da smo izgubili od Hrvata, ne bi nas oprali ni Sava ni Dunav": Srbija ga se setila u 37, da u punoj Areni postane heroj

Ponovo je Srbija zvala Dalibora Čuturu kada je bilo najteže i opet je doneo pobedu! Tako je bilo i 2012. godine kada je posle sukoba Mladena Bojinovića i selektora Veselina Vukovića upao kao 37-godišnjak na spisak za Evropsko prvenstvo na kome su "orlovi" uzeli poslednju medalju. Isto je bilo i kada se igrao baraž za plasman na Evropsko prvenstvo u Hrvatskoj 2018. godine. Tada je u petoj deceniji prihvatio poziv nacionalnog tima, a pre toga je bio i prinudno rešenje u stručnom štabu 2016. godine kao još aktivan igrač. Dejan Perić ga je zvao da pomogne i odazvao se. Sada dok čekamo da Raul Gonzales preuzme nacionalni tim, Dalibor Čutura je debitovao kao v.d. selektora i pobedio sa mladim snagama! Šijan i Mitrović su blistali protiv Gruzije, a novi selektor je u razgovoru za MONDO priznao da mu izgleda kao da se istorija ponavlja.

TOLIKO SMO DALI IGRAČA, A NEMAMO HALU

Dalibor Čutura i njegov brat Davor dolaze iz Bezdana, malog mesta blizu granica sa Hrvatskom i Mađarskom. U multietničkoj sredini jedna od stvari koja je bila zajednička svoj deci je ljubav prema rukometu. "Mnogo je Bezdan izrodio igrača koji su igrali prvu ligu, koji su zarađivali hleb od toga dugi niz godina ovde i u inostranstvu. To je jednostavno tradicija. Selo je živela za rukomet od pamtiveka. Igralo se na betonu jer nažalost i dalje nemamo halu posle toliko reprezentativaca i prvoligaških igrača... Imamo mi malu košarkašku halu, ali to nije adekvatno, nismo se izborili za halu sa rukometnim dimenzijama. To je sve pokrenuo jedan čovek koji se zove Rudolf Čonti. On je u Bezdan došao iz Zrenjanina kao profesor fizičkog u vreme Jugoslavije i bukvalno nas je zarazio rukometom. Njemu je kao profesoru fizičkog osnovni sport bio rukomet tako da mogu da kažem da sam ja od devete-desete godine profesionalno živeo. Pre podne sam u školi na času fizičkog trenirao rukomet, a onda sam popodne išao na trening. Mi smo od devete godine trenirali dva puta dnevno, četiri ili pet dana u nedelji. Ja sam 27 godina profesionalno u rukometu. Od 17 do 44 godine", ističe ipak najpoznatiji izdanak rukometnog Bezdana.

Posle Bezdana nije išao u veliku sredinu Dalibor Čutura, nego se razvijao u Crvenki! Neki su to radili u Kaću, neki u Bačkoj Palanci ili na Cetinju, u Beranama. Šapcu... Rukomet je nekada bo sport malih sredina koje su znale da iznedre velike šampione. Zašto sada nije tako?

"Nema tu mnogo filozofije, finansije su tu problem. U vreme Jugoslavije si imao državne gigante. Šećerana u Crvenki je bila ogromno preduzeće sve to je finansirala. Crvenka je takođe bila škola rukometa, uvek je pravila igrače, a nije ih dovodila. Jako dobar skauting su imali, bavili su se decom, putovali su. Tada je bilo mnogo pionirskih takmičenja, pogotovo po Vojvodini. Igrale su se školske olimpijade, ja sam u sedmom razredu uzeo prvu zlatnu medalju na školskoj olimpijadi. Imali su dobar njuh, plus je bilo tu mnogo dece iz Crvenke. BIlo je tu reprezentativaca od Čileta Miškovića, Pavićevića, Jovovića, Škrbića, Kukića, Bekera i Holperta... Svaka generacija je imala jednog potencijalnog reprezentativca. Bio je tu Kapisoda, moj brat, golman Pejanović koji je godinama branio i u reprezentaciji i u inostranstvu. Dobro se radilo i mnogo se radilo jer sam ja u jednom momentu kao kadet imao tri treninga dnevno", priseća se svojih prvih rukometnih koraka Čutura.

KAKVO PROPUŠTANJE TAKMIČENJA, NI SLUČAJNO!

Ističe da je nekada u vreme kada je on počijao rukomet bio mnogo sporiji, ali i mnogo grublji. Ipak sada tačno vidi šta dovodi do toga da kad god napravi spisak bilo koje selekcije koju vodi, mora da otpisuje povređene igrače.

"Početak mojih sportskih aktivnosti je vezan za atletiku i gimnastiku. Nismo prošli jedan čas fizičkog da nismo imali uvodno tehniku trčanja i gimnastiku. Tadašnji profesor se time bavio da bi to bila nadogradna na kolektivni sport. Danas deca, pa i profesionalni sportisti trče na petama. Onda već u karijeri bole leđa, dolaze operacije, diskus hernije. Ne može sadašnji rukomet i tadašnji sa početka devedesetih da se poredi, ubrzala se mnogo igra. Ja sam uhvatio i rukomet bez pasivnog napada, to je sada nezamislivo. Sad radim sa juniorima i evo ja sam drugi put na okupljanju, imam možda šest-sedam povređenih, a od toga četiri operacije. Sa 16-17 godina! Jedan momak je sa 16 već operisao ukrštene ligamente. Da li je to ishrana, da li je to nešto drugo... Ne može se reći da je genetika jer mnogo ih je povređenih. Nekada su treneri govorili: 'Ko preživi ovaj sistem rada...' Oni su se vodili prirodnom selekcijom, pa ko preživi pričaće. Tako sad ne može, štapom i kaišem više to ne ide. Moramo i mi kao treneri da se adaptiramo na te uslove i da tako pravimo treninge. To je što je."

Sada kada je kao selektor dao šansu nekim mladim snagama i odmorio je one najbolje u EHF nedelji on ističe da nema potrebe ni za kakvim "restartom" u nacionalnoj selekciji. "Restart? Pa to su svi mladi igrači. Restart je već napravljen, nova generacija je došla. Jako su talentovani, ima ih. Ali povrede, to je strašno. Moraš da gataš u pasulj ko će ti se odazvati i kada."

Propustićemo Svetsko prvenstvo koje će se delom odigrati u našem susedstvu, u Hrvatskoj, a to nikako više ne bi smelo da se desi jednoj rukometnoj zemlji kakav je Srbija. "Propištanje prvenstva? To ne dolazi u obzir, pogotovo jer imamo kvalitet.Reprezentacija nikako sebi ne sme da dozvoli nikakvo propuštanje takmičanja. Jeste izgubili smo jedan razlike od Italije, ali u igri smo. Već je napravljen neki restart, ima nekih starijih, ali uglavnom su tu igrači od 24-25 godina. To je generacija juniorskih vicešampiona sveta koji bi trebali da budu osnov reprezentacija. Imamo Dodića, Kojića, Dragana Pešmalbeka, Cenića...", nabraja novi selektor "orlova".

NAŠA LIGA? SVAKI MEČ DERBI

Kada je njegova igračka karijera u pitanju ni tu nije imao baš običan put Čutura. Posle Crvenke, Sintelona i Železničara iz Niša otišao je u Vesprem, ali se povredio. Sedam-osam meseci je pauzirao, a onda pao "sa konja na magarca". Bar su tako mnogi rekli kada je potpisao za Lovćen!

"Sigurno da je to jedan od mojih najboljih poteza u karijeri, mada nije tako izgledalo. Moram priznati da sam i ja imao neke predrasude. Igrao sam protiv Lovćena kada sam igrao u Crvenki, ali sada je ovo bila neka nova priča. Došla je nova uprava, imali su finansije. To je bio državni projekat. To je neka crnogorska Crvenka otprilike, isto su iznedrili mnogo igrača, mnogo reprezentativaca. Gro tih igrača bili su juniorski reprezentativci tadašnje Jugoslavije. To je generacije 74/75 - Đukanović, Đurković, Dobrković, Kapisoda... Puljezević je bio malo stariji, ali to su uglavnom bili mladi momci. Jedino je tu Šiško Nikočević odskakao generacijski, imao je preko 30 godina. Ovo ostalo je bila jedna poletna, mlada ekipa. To me u stvari i privuklo. Prvo sam bio iznenađen pozivom, gde ću sad iz Vesprema da idem na Cetinje? Bila je dilema, ne mogu da kažem da nije. Pozvali su me, otišao sam avionom na neki razgovor, ali ubedili su me. Izgledalo je to jako kvalitetno i jako lepo. Prve godine smo igrali EHF kup i druge godine Ligu šampiona."

Tada su Lovćen, Sintelon, Železničar bili jako ozbiljni klubovi, ali i Jugović, Kikinda, Crvenka ili Berane su znali da imaju neke jako kvalitetne generacije. Ni iz jednog meča se nije izlazilo lako i to je stvaralo ozbiljnu reprezentaciju.

"Bili smo kvalitetni, mi smo i u Hrvatskoj ispali za jedan gol, u Švedskoj smo na Svetskom prvenstvu pred to Evropsko ispali za gol, na Olimpijskih igrama nam je malo falilo... Nisi ti mogao da odeš u Crvenku i da lako uzmeš bodove, ma kakvi! Kikinda, Kać, Priboj... Sintelon je izgubio titulu u Priboju, neko je šutnuo deveterac, izgubio loptu, igrač iz Priboja je bio na centru i dao je gol. Izgubili su titulu u predzadnjem kolu tamo! Neuporedive su lige tad i sad. Tu je bilo ozbiljnih klubova, jesmo mi bili dominantni te dve godine zajedno sa Sintelonom, ali nijednu utakmicu nismo dobili sa deset razlike. Bez finansija ne može da se stvori nijedan igrač, nijedan klub. Tako je poslednjih nekoliko decenija kod nas, ali pozdravljam stvarno Vojvodinu, Partizan i Pančevo, Metaloplastiku... Bave se ljudi, treniraju deca, vidi se pomak. Pogotovo i ovo što rade Vojvodina i Partizan u Evropi, to je za svaku pohvalu. Nadam se da će tu doći neki klubovi koji će moći da im pariraju. Jer kad nemaš neki derbi, neku strast, ko će da dođe da gleda utakmicu koja će da se završi sa 15-20 razlike? Nema adrenalina, nema uzbuđenja", upozorava novi selektor Srbije Dalibor Čutura.

KADA SU BOGOVI PADALI NA CETINJU

"Sećam se! Ričardson, Garalda, Jakimović, Ombrados na golu... To je neopisivo! Oni su te godine osvojili Ligu šampiona!", počinje sećanje na svoje igranje Lige šampiona na Cetinju naš sagovornik.

Lovćen je uspeo da izađe kao prvi iz grupe sa velikim Portland San Antoniom, ali i sa češkom Karvinom i norveškim Runarom. Stigli su do četvrfinala sa velikanom nemačkog i evropskog rukometa Kilom i pokazali i Nemcima zube!

"Nije se očekivalo da mi budemo prvi u grupi, a znalo se sa kim se ukrštamo. Kada su ovi iz Kila videli šta se desilo, oni su poslednju utakmicu sa poslednjim iz svoje grupe kući izgubili. Tako da su oni išli na tu varijantu da igraju sa nama, a mi smo čak tamo u Kilu odigrali jedno poluvreme fantastično i bilo je nerešeno. Revanš se igrao na Cetinju, ali mi smo drugo poluvreme u Nemačkoj izgubili 12 razlike. Ipak moram priznati da smo imali neko suđenje... Sećam se kao dan-danas nismo ni prešli centar, a odmah je pasivno. Probijanje, koraci... Oni su nas iskontrirali, to su svakih dva minuta bile kontre. Kući smo dobili dva razlike čini mi se, ali fantastično iskustvo i za prvo učešće u istoriji takav nastup... Mi smo kod Portlanda u gostima izgubili jedan ili dva razlike, bilo je jako tesno i odigrali smo jako dobro tako da je komplet Liga šampiona bila fantastično iskustvo, ali smo imali kvalitet da se nosimo sa njima."

Tada je taj Lovćen, kao i Crvena zvezda koju godinu posle imao kičmu tima sastavljenu od mladih igrača i mogao je daleko u Ligi šampiona. Sada se za igrača od 23 ili 24 godine kaže da je rano da mu se da šansa u prvom timu... "O tome smo pričali i u reprezentaciji svi igrači koji treba da budu nosioci imaju 23-24 godine. Prvo i osnovno mi smo imali kvalitet. Drugo ta generacija je debitovala sa 17-18 godina. Ja u tom trenutku imam šest-sedam godina prve lige, u Vespremu sam imao iskustva Lige šampiona, odigrao sam dve utakmice. Sa 23 godine sam već imao bitnih utakmica iza sebe. Ovo je vatreno krštenje. Daje ti podstreka kad si na Cetinju, ti ljudi i taj karakter. ta mala, nabijena hala, ne znam da l' može 1.500 ljudi da stane. Čak su izvlačili neke tribine, na pola metra od terena, to je sada nezamislivo i ne bi ti dali da igraš Ligu šampiona Ali ta atmosfera, to navijanje, doći na Cetinje, ne kažem da su se Portland i Kil uplašili, ali im je teško bilo da igraju. Tako da mi praktično na svom terenu nismo izgubili utakmicu!"

Teško je bilo tih godina igračima Lovćena da prođu Cetinjem neopaženo... "Mi smo bili njihovi idoli i heroji, bili smo im sve. Ta proslava prve titule, to je neopisivo! Nas su na aerodromu u Tivtu čekali, 50 ili 10 automobila nas je dočekalo. U koloni smo išli do Cetinja na trg, to je bilo jedno fenomenalno iskustvo koje i dan-danas pamtim. Davno je bilo, ali sećam se svakog detalja", priseća se svojih dana u Crnoj Gori sadašnji selektor Srbije.

"DA SMO IZGUBILI OD HRVATA? NI SAVA NI DUNAV NAS NE BI OPRALI"

Ipak za razliku od većine karijera profesionalnih sportista njegova je došla do vrhunca jako kasno. Kada je već 90 odsto njegovih vršnjaka otišlo u penziju Dalibor Čutura je sa 37 godina dobio poziv koji se ne odbija. Debitovao je na velikom takmičenju za reprezentaciju, pa još na domaćem terenu u Srbiji!

"Bio sam u Španiji, išli smo negde van Leona na meč. Tu noć pred utakmicu bio je vikend i poziv se desio negde u 12 noću ili 1 ujutru. Poruka je bila: 'Pozdrav, ovde Veselin Vuković, možemo li da se čujemo?' Ja sam pretpostavio, ali to je bila nedelja, a u ponedeljak do osam ujutru je morao da pošalje konačan spisak. Pozvao je, pitao je, a ja sam rekao: 'Vuče, nema potrebe da me pitaš uopšte. Pakujem se i dolazim!'

Do tada je pozive očekivao, samo jedan nije. Taj, sudbinski. "Nisam očekivao poziv jer sam ga uvek očekivao i uvek sam otpadao na kraju. Svaki trener ima neku viziju, tako je i Vuković. Nikada ja konkretno nisam pitao zašto ja, bllo mi je bitno da sam tu. Biti između Vujina i Moše Ilića koji su znaš kakvi igrači nije lako. Sad staviti tu nekog neiskusnog... Tu je trebao više neki karakter koji će nekako oni da čuju, respektuju. Neko ko će biti tu da poveže redove. Ja sam, iako sam imao 37 godina, bio u punoj snazi, jako sam se dobro osećao i mogao sam to da iznesem. Ispostaviće se da je to stvarno bio pun pogodak", objašnjava on za MONDO i priseća se tog kultnog polufinala i pobede nad Hrvatskom: "Imao sam osam kilograma manje, na tom Evropskom prvenstvu sam izgubio skooro osam kilograma."

Dosta je popularna teorija da je bilo "lako" osvojiti tu medalju jer se igralo kod kuće. A zapravo je možda bilo i teže. Je li bilo stresnije? "Ma kako nije! Ogroman pritisak, pogotovo što smo igrali protiv Hrvatske u polufinalu. Za naš narod za državu je to bitno, mada mi to tako nismo gledali. To su bili naši saigrači, sa trojicom sam igrao u Leonu. Mi smo tako i vaspitani, to uopšte nema veze, ali pritisak čitave nacije, ljudi, prijatelja... To da smo izgubili ne bi nas oprali ni Sava ni Dunav! Mada takav je bio naboj, da se igralo tri dana mi tu utakmicu ne bi izgubili. Bez obzira što prvo poluvreme nismo bili to mi. Malo nas je stegao pritisak, nismo dobro ušli u utakmicu, golman Stanke nije bio na nivou... Drugo poluvreme smo se resetovali, rekli: 'Ljudi igramo polufinale, igramo pred punom Arenom, to ne može ovako!'"

Sećamo se i da je Žarko Šešum završio to prvenstvo sa zatvorenim okom. Nezgoda se desila upravo na meču sa Hrvatskom, na poluvremenu polufinala Eura! Neko od naših navijača pogodio je jednog od svojih igrača!

"Na poluvremenu protiv Hrvata! Kada smo išli u onaj tunel neko je bacio mali, oštar predmet i pogodio ga direkt u oko. I to je odigralo ulogu. Kolega, bitan šraf, koji je uvek pravio razliku kad uđe... Da ostaneš bez njega... Ne kažem da je dobro što se to desilo, ali je bio dodatni motiv da uđemo u drugo poluvreme i da drugačije to odigramo."

Njegov najslavniji momenat u nacionalnom timu svima nama koji smo to gledali sa strane sigurno je bio upravo protiv Hrvatske. Jedan dosta netipičan gol koji je prelomio meč..."Tako je, sa drugog pivota. Loše sam je primio, sećam se da sam je samo bacio u gol. Tu se malo publika i digla, adrenalin se podigao, tu smo se odlepili na više od dva i održavali smo to do kraja."

"S TIM NE MOŽEŠ DA SE POMIRIŠ...."

"Mi nikad ne govorimo da je sport zdrav, daleko od toga. To je jedan rudarski posao. Malo rudara se spremalo da budu rudari i da voli svoj posao, ali ja sam četiri operacije imao, svaki dan me nešto boli. Hoću da kažem da svi mi postanemo poluinvalidi, pogotovo posle 30 godina bavljenja sportom. Ali kontra toga je što radiš ono što voliš i plaćen si za to. Ja otkad pamtim sebe, sport i ljubav prema sportu, ja sam visio na ulcii i ceo dan sam jurio loptu, vozio sam kajak... Mislim da sam bio predodređen za sport. Odricanja su velika i to ljudi ne vide. Vide samo onaj finalni proizvod. Utakmice, medalje, podizanje pehara... A doći do toga? Plus što jaki mali procenat sportista to doživi. Nas je u Crvenki bili u mojoj generaciji 50-60 juniora, četvorica smo uspeli, dvojica smo došli do reprezentacije", objašnjava Čutura kako izgleda put nekoga ko je 30 godina trenirao dva puta dnevno za tu jednu srebrnu medalju sa selekcijom Srbije. A sada nije ni Novak Đoković ni NIkola Jokić već - običan čovek.

"Obični smo ljudi, u rukometu taj novac nije preveliki. Možeš sebi nešto da stvoriš za nastavak života, ali da obezbediš da više ništa ne radiš, teško da to može bilo koji rukometaš. Vraćamo se na to da radiš ono što voliš i to mi je bilo najbitnije. Ja o novcu nisam ni razmišljao dok nisam dobio familiju. Tek tad sam počeo da se preračunavam i da gledam kako bi se obezbedio. Novac mi nikad nije bio glavni. Znam da me supruga posle jedno 25 godina dok sam išao na trening pitala :'Kako možeš?' A ja nijedan trening nisam propustio, voleo bih da preračunam koliko je to treninga za 30 godina."

Odricanja i muke svakog vrhunskog sportiste jesu velike, ali ono što je preživeo Dalibor Čutura je zaista strašno. U sred bela dana u Španiji mu je usled povreda zadobijenih na igralištu sa drugom decom preminuo devetogodišnji sin. On je u to vreme bio na pripremama za Olimpijske igre u Londonu, na koje je na kraju i otišao. Kako preživeti tako nešto, ne zna čak ni on.

"Kažu da nema recepta kako to preživeti. To je individualno, Pomiriti se sa tim ne možeš, ja i dan-danas živim sa tim.Živiš sa tim, bukvalno to. Ne možeš to da izbrišeš. To su tragedije i nisam ja ni prvi, a nažalost ni poslednji kome se to desilo. Sve se to na brzinu desilo. Bio je jun mesec, bili smo na pripremama, ja sam pokušao... Pa ne da se isključim, ne mogu ja od toga da se isključim. Pravo da ti kažem odande se ne sećam mnogo toga. Takva je situacija bila, više sam bio koncentrisan da probam da dam nešto najbolje što mogu u tom trenutku u takvom stanju. Ali da mi je pomoglo da budem sa tim momcima, da budemo zajedno kao grupa, jeste. Stalne obaveze koje smo imali tamo tih 14 dana pomogle su mi da donekle budem prisutan", priseća se svojih dana u Olimpijskom selu Dalibor Čutura za MONDO.

Drugovi iz reprezentacije su mu bili velika potpora i podrška, na tome im je zahvalan i danas. "Bili su mi stvarno potpora i ja im se stalno zahvaljujem. Stvarno su u svakom momentu pokušavali, nisu se čudno ponašali prema meni. Nisu promenili odnos, nije bilo ničega takvog. Šalili smo se, igrali karte, družili se, čak nismo ni igrali loše, malo nam je falilo. Ne znam šta bi bilo da nisam otišao, ljudi se obično povuku, težak je to stresan momenat. Ružno je reći, ali došao je u pravom momentu."

I na kraju - šta Dalibor Čutura želi za sebe, a šta za srpski rukomet u Novoj 2025. godini? "Ja sam sad sam ovde sa juniorima i to mi je osnovna delatnost. Voleo bih da se pokažemo u pravom svetlu, a mislim da imamo kvaltiet i reprezentaciju za neki dobar uspeh. Ne treba pričati o nekim medaljama, ali mislim da ovi momci imaju kvalitet, ako budu zdravi. Sad i u ovom kraćem mini ciklusu za A reprezentaciju, mislim da je prevashodno da ne smemo zbog saveza, igrača, publike, ne smemo više nijedno takmičenja da propustimo. Ljudi su ovde navikli na uspeh, možeš da pričaš šta hoćeš, ako nema uspeha oni to ne vide. Kod nas su bitna prva mesta i zlatne medalje, Đoković kad izgubi jedno finale on ne valja. A da ne pričam o rukometu koji je na silaznoj putanji. Još jedno propuštanje nekog takmičenja bilo bi jako ružno. Ja sam trenutno prevashodno sam se umorio inostranstva, ali nisu bili stečeni uslovi da se bavim ovde time. Sada su me prepoznali u savezu i voleo bih da tu ostanem što duže i da radim sa tim mladim ljudima i da eto ova ili sledeća generacija za taj Los Anđeles probamo da dosegnemo te visine", poručuje na kraju razgovora za MONDO Dalibor Čutura.

Čeka Srbija Raula Gonzalesa i nada se da će on biti motor koji će našu rukometnu selekciju konačno izdići iz decenijske prosečnosti i tavorenja. Ipak dok on ne dođe, svratite na mečeve nacinalnog tima, kako seniorskog tako i juniorskog. Jer će na klupi sedeti čovek kakvih nema puno. Dalibor Čutura, jedan od naših heroja i primera.

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: