Nedavno je odigran prvi večiti derbi u sezoni i Partizan je na Banjici razbio Crvenu zvezdu 29:19. Već godinama se najavljuju novi počeci crveno-belih, zaokreti, rezultati... A na današnji dan pre 20 godina to nije bilo pusto obećanje. Na Banjici Zvezda nije pregažena od nekog rivala, tog 9. oktobra grupa uglavnom golobradih mladića pobedila je aktuelnog prvaka Evrope u Ligi šampiona!
Tog 9. oktobra 2004. godine Celje je palo u grotlu Banjice i Beograda! Na startu sezone 2004/05 crveno-beli su pobedili Pivovarnu sa Rutenkom, Brumenom, Mlakarom, Zormanom i Kokšarovom 33:32 (22:16). Pre 20 godina!
"Ne mogu da verujem koliko je ovaj život kratak. Iz ovog ugla mogu to da vidim kao da je bilo pre četiri-pet godina. Tako to meni izgleda, blizu! A opet čovek kad pogleda realno i objektivno 20 godina je mnogo. Svašta se desilo od tad. U ovom svetu za 20 godina zadnjih? Pa desilo se što se nije desilo za 2.000 godina pre toga! Je l' istina?", kaže za MONDO kapiten i duša tog tima Darko Stanić.
DA NISMO UZELI TITULU JOŠ BIH BIO U ZVEZDI!
"Čudna je to priča sa Zvezdom. Ja sam došao '99 kada je bilo bombardovanje. Imao sam ponude Partizana i Zvezde. Sa Partizanom nisam ni pregovarao, otišao sam direkt u Zvezdu i potpisao ugovor. Prvih tri meseca sam igrao sa prelomom stopala, nakon toga sam se operisao i dva puta sam operisao koleno u pet i po godina u Zvezdi. Imao sam tri operacije i pet-šest preloma. U jednom trenutku smo imali sastanak u klubu gde mi je bivši kondicioni trener rekao da idem iz kluba. Ja sam rekao da neću dok ne budem igrao Ligu šampiona sa Zvezdom. Ja sam došao ovde i san mi je da igram Ligu šampiona sa Zvezdom i neću da idem dok ne osvojim titulu i dok ne odigram Ligu šampiona. Do tad neću da idem. Da nismo 2004. osvojili titulu i da nismo igrali Ligu šampiona 2004. ja bih do kraja karijere igrao u Zvezdi. Nisam hteo da idem. Imao sam ponuda to leto i leto pre toga, ali nisam hteo da idem. Sa ocem sam se godinu dana pre toga posvađao, iselio sam se iz stana, ali nisam hteo iz Zvezde. To je to. Tako smo odrasli, tako smo bili vaspitavani", govori za MONDO Nikola Manojlović, jedan od heroja pobede srpskog tima na tom meču sa šest postignutih golova. A ko prati rukomet zna kakav je uspeh bio tada dobiti Pivovarnu Laško u bilo kakvim uslovima... Pogotovo u onim koji su vladali u Zvezdi!
"Došlo je na polusezoni do finansijskih problema gde je pola ekipe otišlo. Otišao je prvo Vučković, pa Adžić sa njim, Kojić, Ilić... Ljudi koji više nisu mogli da istrpe da ne dobijamo platu, da nema novca. To je bilo jako iscrpljujuće, nisi ti mogao da istrpiš to ako nisi bio iz Beograda. Nama je to bio spas. Ta utakmica je kulminacija svega dobrog i svega lošeg što nam se desilo u Crvenoj zvezdi. Kako god mi pričali nama je Zvezda bila život, rukomet u Zvezdi nam je bio život", ističe Manojlović.
Dvadeset godina kasnije Crvena zvezda je daleko od toga da igra bilo kakvu Evropu, a kamoli da pobedi prvaka Evrope, neku Barsu ili Magdeburg..."Svako malo komentarišemo tu sezonu. Često se sećamo toga, non-stop diskutujemo na temu toga kako se nekad treniralo, kako se nekad igralo, šta smo mi mogli i radili sa 18 godina. Ta sezona je često pominjana, a utakmica sa Celjem ostaje i dalje kao nešto nestvarno. Nikom nije jasno kako smo mi dobili tu utakmicu i zašto", ističe za MONDO Stevan Kurbalija, tada 18-godišnji pivot koji se tek probijao u prvi tim. Ipak, ima kome je bilo jasno kako da se dobije taj meč. Pa naravno, Darku Staniću!
"Mi smo godinu dana pre ove utakmice kada smo bili najjači išli smo u Celje. Odigrali prijateljsku utakmicu i dobili ih. Jedan razlike! Onda odemo u Makedoniju da igramo sa Vardarom koji je igrao Ligu šampiona. Odemo u Skoplje i dve utakmice sa Vardarom dobijemo po deset razlike."
VODALI NAS KAO LEPU BRENU, DA ZAJ*BAVAMO EVROPU!
"Gostovali smo svuda, kao Lepa Brena. Mi smo to Celje dobili godinu dana pre toga u Celju. Vardar smo dobili 10 razlike u Skoplju, Sent Galen sa Jihom smo dobili 10 razlike. Nismo imali para da se igra Evropa, ispali smo iz tog nekog Kupa pobednika kupova. Metaloplastiku koja nam je bila konkurent za titulu dobili smo 16-17 razlike u Šumicama, prošetali smo se ligom u drugoj polusezoni. Sve je to vuklo ka tome da Zvezda konačno igra Ligu šampiona", priseća se Nikola Manojlović,
Crvena zvezda je u sezoni pre meča sa Celjem uspela da osvoji duplu krunu, ali ne samo to. U Evropi nije bilo novca da se igraju mečevi na Banjici pa je dogovoreno da se u trećem kolu Čelendž kupa obha meča odigraju u Švajcarskoj!
"Mi odemo bre u Sent Galen da igramo utakmicu! Nemamo para da igramo u Beogradu, Crvena zvezda nema para da igra dve utakmice, za put nemamo. I znaš šta uradimo? Dogovorimo se sa njima da oni plate da se kod njih odigraju obe. Švajcarci prihvate da bi im bilo jeftinije i misle da prolaze sto odsto. E mi dođemo, napalimo se i tog Sent Galena zveknemo dve utakmice kod njih! Uzmemo im pare još! Oni pokrivaju sve troškove, a platili su klubu da mi podelimo između sebe po hiljadu evra! I dođeš, zvekneš ih dva puta pred krcatom halom. Mi smo hteli da se zaj*bavamo, da nas svi plaćaju da igramo, pa kad smo videli da smo ih jednom zeznuli, nisu nam dali drugi put. Hteli smo to isto sa Trstom da uradimo, ali nam nisu dali. Ne možete vi nas doveka da zaj*bavate! Bilo je zanimljivo, čuda! Sad nema ničega", tužno poentira Darko Stanić.
MOŽE LIGA ŠAMPIONA I BEZ PARA
Kada je 9. oktobra Celje došlo u Beograd, Liga šampiona se vratila na Banjicu. Očekivanja su bila velika, a malo ko je znao da u tom trenutku celih godinu dana nema ni dinara u džepovima mladića koji će srušiti prvaka Evrope!
"Ja sam u jednom trenutku rekao da može rukomet i bez para, pa su me po komentarima svi dočekali na nož. Mi nismo dobili platu 11 meseci u tom trenutku! Jednostavno takva smo bili generacija. Kako sam ja živeo na Slaviji dosta momaka je spavalo kod mene između treninga jer nisu imali novca da odu kući. Nekada nisu imali ni da jedu, nije bilo hranarina", počinje Nikola Manojlović, pa nam objašnjava kako je veliki klub poput Crvene zvezde upao u takvu situaciju.
"Izašli smo iz devedesetih i kada smo taman malo prodisali usledila je '99 koja nas je pokopala. Taman kada je u Zvezdu došao JUL, desio se peti oktobar. Mi posle petog oktobra godinu dana nismo dobili nijednu platu. Dinar jedan nismo dobili. Kako smo i zašto smo mi to radili opet samo mi znamo. Jednostavno tako smo odrasli da nam možda nije ni trebalo. Nismo razmišljali samo o novcu. Razmišljali smo da radimo ono što volimo, da verujemo u to što radimo i da ćemo se svi nekog momenta nekada naplatiti. Tako da nam je to bilo usađeno u glavu, da sve radimo samo da igramo tu Ligu šampiona!"
DEBI? TUČA - SEDMI MINUT! E, BAŠ FINO...
Jedan golobradi mladić u tom momentu otpao je u poslednjem trenutku za meč sa Celjem. Stevan Kurbalija je tada imao 18 godina, a u tim je te sezone upao spletom... Pa recimo čudnih okolnosti! "Ja sam bio kapiten druge ekipe i govorili su mi da ću uskoro u prvi tim. U tom trenutku pivoti su Rastko Stojković i Slavko Krnjajac. To leto je Krnjajac igrao rukomet na pesku, izbije neka tuča, on se pobije i suspenduju ga! Stigne iz EHF-a 15. avgusta da je suspendovan šest meseci. Oni, šta će, odmah mene ubacuju u prvi tim. Došao sam, prvi dan odradio trening, sutradan utakmica sa Fidelinkom u Subotici prijateljska. Tuča, sedmi minut! Generalka je baš uspela u "Dudovoj šumi"...", priseća se uz osmeh Stevan Kurbalija.
A sezona u kojoj će se desiti najveći evropski uspeh Crvene zvezde u poslednjih nekoliko decenija počela je haotično, Prvo je trener Jovica Cvetković ostranio Nikolu Manojlovića i Rastka Stojkovića iz tima, pa je na brzinu vraćen pomoćni trener iz prošle sezone. Nije se baš znalo ko tu pije, a ko plaća.. Tj. znalo se da ne plaća niko.
"Ono što je tu čudno shvatiti jeste da smo mi ekipa koja nije imala budžet, to je nenormalno. Kod nas svaka lepa priča krene sa tragedijom. Počeli smo da se osipamo na leto kada smo otišli na neke pripreme. Nismo znali ko ostaje, ko ide... Došao je Nikola Marković, koji tada nije imao neko epohalno iskustvo, on je bio nama godinu dana pre toga pomoćni. Posle šest meseci je otišao, a vratili su ga jer je bio slobodan i znao nas je. Stigao je dve nedelje pred Celje. Onako poprilično nezavidan položaj. Retko ko bi osim njega prihvatio to mesto", iskren je Nikola Manojlović.
Ipak, ti momci su tada, pre dve decenije - verovali! A verovatno je najviše verovao njihov kapiten. "Naravno da smo verovali. Da smo ostali svi te godine... A tražili smo minimalan novac da ostanemo i da napravimo rezultat u Ligi šampiona! Mnogi su se odrekli ugovora koji su već imali, da bi Zvezda igrala Ligu šampiona. Ali klub nije to ispratio i to je, kada smo dobili Celje mi smo bili u najlošijem stanju. Ne mogu više da ti približim. A da se verovalo? Kako nije! Sećam se pred ulazak u teren Marš na Drinu se peva, krcata Banjica!", kaže za MONDO golman i kapiten tog tima, legendarni Darko Stanić.
KAD SAM ČUO MARŠ NA DRINU....
Ko je nekada gledao rukomet na punoj Banjici, zna kako to izgleda. Publika je bukvalno u terenu, sve odzvanja i - nema tog sporta u kome navijači mogu da utiču na dešavanja na terenu kao kada se igra rukomet!
"Išao je Marš na Drinu na ulasku pred meč, ja sam se naježio čitav! Nije mi trebalo zagrevanje uopšte tu utakmicu. Samo sam pio energiju od publike. Oni nisu stali", ističe Stanić, a Manojlović objašnjava: "Zvezdini navijači su dugo bojkotovali rukometni klub. Vratili su se 2003. sa dolaskom nove uprave. Imali smo publiku kad smo igrali derbije i u nekoliko navrata, ali nismo navikli da igramo pred takvom publikom. Napravili su takvu atmosferu da sam ja razmišljao da nema šanse da izgubimo. Pre utakmice sam rekao da ne znam koga da su doveli, nema šanse da izgubimo. Tako se osećaš moćno sa takvim ljudima pored sebe."
Nije mu bilo svejedno, jer - imao je 23 godine i tako nešto nikada nije doživeo. Da ste ga pre 20 godina pitali šta se desilo na startu meča ne bi znao. Ne zna ni sada..,. "Ja se stvarno ničega ne plašim, svašta sam prošao u životu, ali to je jedina utakmica gde ja prvih dva minuta nisam mogao da trčim napred-nazad. Jednostavno desi se nešto što nisi doživeo, ne znaš kako da se nosiš sa tim, a mnogo si veliki pritisak sebi napravio u glavi."
TRČIM ZA POBEDU I VIČEM MU - PUŠI...
"To je kao da si doveo u fudbalu Barselonu i Real Madrid u istu grupu od četiri tima. Portland strašan, zamisli kad nam je Visla bila za odmor", komentariše Darko Stanić grupu u koju su upali crveno-beli mladići tada sa Celjem, Portland San Antoniom i Vislom . A kakav je bio meč? Spektakularan!
Crvena zvezda je povukla jako, Ivan Nikčević je pogađao sve na startu, a mladi Petar Nenadić je sa 17 godina pokazao zube najboljima u Evropi. Rastko Stojković nije izlazio iz igre, a kapiten Darko Stanić... Pa, bio je Darko Stanić, imao bi čega da se seti sa tog meča Kokšarov. Na kraju prvog poluvremena bilo je 22:16. Kada su odmah na startu drugog poluvremena Slovenci došli do izjednačenja, krenule su crne misli...
"Vodili smo u jednom trenutku šest-sedam razlike, ali su se oni odmah vratili na startu drugog poluvremena i ti vidiš da to gubiš. Teško je to bilo izdržati. Mislili smo da ćemo izgubiti jedan razlike i onda ćemo svi da se ubijemo, da izvršimo harikiri", ističe Manojlović, a Kurbalija priča koliko je rukomet koji ćete videti ako reprizirate taj meč drugačiji od onoga što smo recimo videli na otvaranju Lige Evrope za Vojvodinu protiv Neksea.
"Nije postojao čist šut! To da te neko gurne sa leđa u kontri? To se podrazumevalo. Šut sa krila? Nema šanse da te ne uhvati za nogu ili da te ne udari u rebro. To nije postojalo. Počeli su da štite malo više igrače, čistiji je rukomet danas dosta. Malo se i preteruje", smatra on.
Na kraju je Crvene zvezda na petnaestak minuta do kraja meča uspela da "preživi" dva igrača manje i da uđe u egal završnicu. Vodilo je Celje 31:30, sudije su digle ruku i htele da sviraju pasivan napad Crvenoj zvezdi, a onda se Manojlović digao i uspeo da postigne neverovatan gol za 31:31. Samo desetak sekundi kasnije ukrao je loptu, prelomio meč i - osvetio se!
"Meni je Rutenka presekao loptu desetak minuta pre toga, Ja trčim iza njega, na ruci sam mu i hoću da ga povučem, da ga slomim i razmišljam - dobiću crveni, a ima još da se igra. On se vraća nazad i viče mi: 'Puši k*rac!', pošto je pričao srpski. Ja mu vičem: 'J*baću ti mamu!' I sećam se u toj situaciji da nikome drugom ne bih istrčao na pas, ali bio je baš Rutenka. Istrčao sam na pas i odmah krenuo da mu vičem: 'Puši k*rac!', sa centra, dok me juri. Život te nekad nagradi za neke stvari koje preživiš, ja sam u to ubeđen!", uzbuđeno nam kaže Manojlović.
DA PRIZNA TAJ GOL? NEMA ŠANSE!
Završnica – za infarkt. Vodila je Zvezda 33:31, smanjilo je Celje i dalo gol za 33:33, ali lopta nije ušla u gol Darka Stanića na vreme. Falilo je nekoliko stotinki da cela pređe gol liniju, a dok su se Rutenka, Zorman, Kokšarov i drugovi zaletali ka sudijama da se bune Nikola Manojlović i igrači Zvezde su već bili goli na tribinama Banjice!
"12-13 godina kasnije prilazi mi žena na tribinama u Manhajmu i nosi moj dres. Ko bre ima moj dres iz Zvezde, pa ja sam tad platio kaznu 50 evra jer sam ga dao! Žena mi ga daje i kaže: 'Moj sin je iz Nemačke došao u Beograd i ne znam zašto je došao na utakmicu i to mu je najveća uspomena koju i dan-danas prepričava. Ne znam zašto je on tebi tražio dres, ne zna ni on. Ti si ga skinuo i dao! On me je zamolio da ja dođem, da ti meni potpišeš ovo!' Deset godina kasnije!", seća se Manojlović i ističe da sudije tu nisu mogle ništa. Čak i da je ušla na vreme – nije bilo ništa od priznavanja gola! "Mi smo svi znali da neće da prizna gol. Nije mogao. Dočekali nešto što smo čekali toliko dugo. U našim glavama mi smo napravili epski uspeh. Sad iz ove perspektive to su dva boda u Ligi šampiona. Ali mi posle te utakmice nismo mogli da se napijemo. Sedeli smo dva i po sata u hodniku Banjice nismo mogli da ustanemo. Toliko smo bili fizički i emotivno prazni. Sećam da smo kao otišli da proslavimo, ja sam popio jedno pivo i odmah sam povratio. Nisam mogao pivo da popijem!"
Na tom meču trener Nikola Marković je odlučio da proba sa Vojinom Menkovićem umesto Stevana Kurbalije na pivotu, ali bez obzira što je meč gledao sa tribina tada mladi pivot dobio je važnu lekciju. Jednu od najvažnijih.
"Prvih nekoliko minuta su slavili i posle toga sam ih video sve na podu. Leže mrtvi umorni. Rastko, Manojlović, Stanke... Dali su sve od sebe, nije moglo više. Tek drugi-treći dan smo mi na krenuli da shvatamo koga smo dobili. Njih je toliko taj poraz zaboleo, samo su čekali revanš u Sloveniji i igrali su ga na 300 odsto, Hteli su da nas pobede 50 razlike. Da je moglo 50, dobili bi nas 50. Bili su naoštreni da nas zgaze i zgazili su nas, nismo imali šanse. Ali je više njih zaboleo poraz u Beogradu nego nas naš u Celju", priseća se on.
Ipak, kao jedan od junaka pobede Nikola Manojlović je shvatio šta je ovaj mladi tim uradio. Ali postavlja se i pitanje – šta dalje? "Mi smo istrčali bosi maraton. Razumeš? I u tom trenutku smo prestigli najboljeg trkača. Bosi! Kad sedneš posle svega, kad sabereš misli i shvatiš da to možeš i bos da uradiš, strah te je od onog što sledi. Sve treba odbraniti i krenuti sve ispočetka. Kada sam video Darka Stanića, Nikčevića, Stojkovića, koliko nam je srce bilo puno, taj momenat ti ostane zauvek upisan. Penjanje na tribine, dres, navijači, to su stvari koje niko od nas neće nikad zaboraviti. Koliko god banalne nekom bilo, ali nama je to bio cilj. Desilo se da nam dođe prvak Evrope, ali to ti je bilo sve ono za šta si radio!"
SINE LEPO ŠTO SI DOBIO PRVAKA EVROPE, ALI DA USISAŠ MAJCI
Na kraju balade pitanje – ali kako? Bez plate, sa putovanjem na gostovanja autobusom do Visle, sa jednim pivotom i trenerom od pre nedelju dana. Kako? Lako – kad znaš.
"Nema ograničenja, nema limita! Mi smo bili potpuno kreativni. Imali Nenadića, Vučkovića, Manojlovića, Rastka Stojkovića... Svi su bili potpuno različiti? Svaka ekipa liči jedna na drugu, samo smo mi imali bogatstvo da je svaki igrač toliko original. Trebalo je da napravimo čudo u rukometu i kada nismo napravili ja sam tog trenutka rekao gotovo je sa srpskim rukometom. Da su ovi iz uprave ispoštovali nešto minimalno, baš minimalno i da bude to redovno... Evo ostajemo svi! Oni su došli pošteno i rekli da ne mogu da nam daju taj mizeran novac. Tako da mi uništavamo sami sebe. Neko manje, neko više, a rukomet najviše. Rukometu nema spasa, mi ćemo da poslužimo kao primer za ostale sportove, da kažu – da ne završe kao rukomet", kaže vrlo razočarano Darko Stanić.
Sada, kad smo već duboko zagazili u kasni kapitalizam i u momentu kada su čak i pojedini rukometaši superzvezde, neke priče sa ovog meča deluju – nestvarno. Pobediš prvaka Evrope, a kući te sačeka – usisivač! "Ja svima pričam jednu priču, neko će možda da se naljuti, ali je mnogo dobra. Moj saigrač koji je igrao na toj utakmici se zabavljao sa devojkom iz mog kraja i ona mi pokazuje posle meča poruku. 'Jebote šta je život, pre dva dana sam igrao Ligu šampiona i pobedio prvaka Evrope, a danas kevi moram da usisavam kuću'", kaže Manojlović dvadeset godina kasnije.
DA GLEDAM RUKOMET? KOGA TO ZANIMA!
"Sve se to nama prebrzo dešavalo. Nismo bili svesni toga svega. Veličine tog takmičenja kao prvo, veličine protivnika. Gledaš ti njih kao malo vau, ali kad krene utakmica šta ima veze, radiš stvari mahinalno. Samo je bilo da se boriš, da trčiš da se biješ, pa šta bude, bude. To je bila ulaznica za prvi tim, tako si sticao poštovanje starijih saigrača", priseća se Stevan Kurbalija, a na pitanje šta mu je od svega na kraju bilo najdraže kapiten tog tima Crvene zvezde Darko Stanić kaže: "Najdraže mi je što smo čitavoj evropskoj rukometnoj javnosti, a i javnosti kod nas i na višem nivou šta možemo i da itekako imamo potencijala. Ali društvo kao društvo? Ništa ne reaguje, baš ga briga. Da je to negde drugo neko pametan bi to zadržao. Ali mi ništa ne zadržavamo. Više mi je krivo što se na toj utakmici nije rodilo nešto više onako kako je trebalo. Nego sad da mi pričamo o samo jednoj utakmici. Glupo je pričati, to je samo jedna utakmica. Nemoj da se vraćaš previše unazad, jer ako se to radiš možeš da živiš u vremenu koje već odavno ne postoji. Završeno je sa nama, dolaze nove generacije kao i u svemu i treba razmišljati unapred. Rukomet ne gledam, šta ima da gledam? Rukomet je na nivou nekog boćanja. Toliko ljude interesuje. Ko dođe da gleda? Šta bi u tom rukometu današnjice, šta bi doprinelo i da li bi moglo da doprinese da ja uđem u taj sistem? Zato ne želim ni kafu da popijem sa nekim ljudima. Citiraj me i reci da sa njima ne bih voleo ni kafu da popijem!"
Stevan Kurbalija sada ima 39 godina i u rukometu još eventualno nije bio ekonom. Prošao je sve, od pionira, do seniora, preko rada sa najmlađima do prvih timova. I kada vidi Crvenu zvezdu sada – nije mu svejedno. "Osećam se tužno zbog toga što Zvezda već 15 godina ne može da napravi rezultat. Činjenično stanje je da se slabije radi u obuci igrača. Verovatno je bilo sličnih finansijskih situacija jer ja govorim iz mog iskustva gde mi nismo imali za kafu. Ali ti ideš na taj trening motivisan, sa željom da napraviš nešto. Prvo što voliš taj rukomet. Ideš na trening, pozajmljuješ se od roditelja sa željom da budeš bolji, da osvojiš. Ja ću da radim, pa ću se naplatiti negde. Ako ne u Zvezdi, u životu. To je bilo to. Sada kada vidim igrače u tim godištima ja verujem da im je teško da prežive. Mislim da su u to vreme ti igrači mnogo više voleli rukomet, mnogo se više bavili njime, podredili su sve u životu tome da postanu uspešni u rukometu. Ja sam smatrao da dobro treniram i da sam dobar radnik u juniorima. Onda sam ušao u prvi tim i video kako jedan Nikčević trenira, jedan Manojlović i shvatio da je to još daleko od mog nivoa i da mora mnogo više. Imao si dobre primere igrača koji su takođe to videli od nekoga. To se prenosilo i ti nisi imao izbora, ne možeš ti da dođeš i kažeš sad ću malo lakše. Ne, ti kao junior treniraš na 200 odsto kao klinac, a oni su na 100, da bi ti mogao uopšte da funkcionišeš sa njima na terenu i da treniraš. Ti igrači su imali mnogo veću želju, volju za uspehom, sa ciljem da odu u inostranstvo, da postanu reprezentativci, a borili su se za trofeje. Postavljali su se ciljevi, a rad u mlađim kategorijama je sigurno bio bolji. Bez nekog uspostavljenog sistema džabe je sve. Mi smo tad bez novca uspeli da sistemom i ludačkom voljom i željom pobedimo neke utakmice u Ligi šampiona. Ja sam odigrao tri Lige šampiona u Zvezdi bez ijednog stranog igrača. Nije bilo ni novca, a možda ni potrebe! Drugim igračima je imponovalo da dođu u Zvezdu. Ne znam da li je baš danas takva situacija, na moju veliku žalost. Ta reč koja se sada koristi u svim prilikama i nekada se i previše koristi, ali sistem mora da postoj", ističe on.
SVAKA ČAST IGRAČIMA ZVEZDE – MI ZNAMO KAKO IM JE SADA!
Sa kim god da popričate iz te generacije, reći će vam isto. Celje – puno srce, ali i tuga. Jer nije trebalo da bude samo to, samo jedna utakmica za prepričavanje na pivu, kad se sretnu 20 godina kasnije.
"Meni je to jedan od dražih momenata u karijeri. Jednostavno ti je srce puno da se neko i dalje seti toga. I žao mi je i srećan sam jer je posle te utakmice trebalo da bude još 100 utakmica u Ligi šampiona gde bi ta utakmica bila samo jedna od stotinu. Nažalost pamte se druge utakmice, a ta se nekako i zaboravila u nekim godinama koje su došle. To je neko naše malo čudo koje smo napravili za nas same. Mi nismo igrali ni za koga nego za nas same", kaže Nikola Manojlović, koji nije propustio da pogleda ni "večiti derbi" koji smo pominjali na početku teksta. Pa – da završimo ipak u vedrom tonu, sa jednom porukom podrške za momke koji sada nose crveno-beli dres.
"Mi znamo šta prolaze ti momci i kako im je. Retko ko može da zna ko to ne proživi. I njih mi je žao. Ponosan sam na svakoga ko obuče Zvezdin dres i radi to što voli u njemu. Što gine za taj klub. Ono što sam ja video na derbiju je da nema nijednog igrača koji se nije vratio u odbranu. Nema nijednog igrača Zvezde koji se nije bacio za loptu. Tako se igra za taj klub, srcem. Samo reči hvale imam za igrače Zvezde jer iako su gubili utakmicu nisam video nikoga da se nije na glavu bacio. I svaka im čast!"
Za sada – Crvena zvezda je savladala Metaloplastiku i Rudar iz Kostolca i dogurala do gornjeg dela tabele u Super rukometnoj ligi Srbije. Protiv Vranja je bilo ljudi na Banjici. na derbiju su crveno-beli ostavili srce na terenu. Od nečega mora da se počne. Samo da se ne počinje svaki dan, da se nekad i – nastavi.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO: