Iz zatvora na slobodu, pa opet u kriminal

Podsećamo i na slučaj ubijene devojčice u Rakovici Ivane Podraščić, koju je silovao i ubio osumnjičeni Darko Kostić koji je višestruki povratnik zbog raznih krivičnih dela. Direktor policije Milorad Veljović izjavio je ranije da je Kostić 1993. godine ubio i staricu, za šta je osuđen na sedam godina zatvora, a zbog silovanja je 2001. godine osuđen na kaznu zatvora od tri i po godine. U maju ove godine Kostić je izašao iz zatvora, a beživotno telo tinejdžerke za kojom je policija tragala nekoliko nedelja nađeno je 2. oktobra u jednoj napuštenoj kući u Rakovici.

Tu je i stravičan slučaj silovanja devojke (20) u Novom Sadu koju je silovao osumnjičeni S.G (37) iz Žablja.  Već je bio na robiji jer je silovao majku, a kako su preneli mediji, osumnjičeni je izjavio da siluje žene jer je previše ružan. O svojim zločinima pričao je tokom saslušanja u policiji. On je osumnjičen da je 7. decembra ujutro  silovao konobaricu u kafani u kojoj je zaposlena.

O osuđenicima povratnicima i tretmanu na resozacijalizaciji u srpskim zatvorima razgovarali smo sa zamenikom zaštitnika građana Milošem Jankovićem, kriminologom Zlatkom Nikolićem i  advokatom Komiteta pravnika za ljudska prava YUCOM Katarinom Golubović.

Resocijalizacija i odnos prema osuđenicima ključni su za sprečavanje ponavljanja krivičnih dela nakon otpuštanja na slobodu. Međutim, naši sagovornici ukazuju na nedostatke u srpskim zatvorima koji moraju da se reše kako bi se sprečilo ili doprinelo tome da osuđeni za teška dela, po izlasku na slobodu, ne počine novo krivično delo.

Zamenik zaštitnika građana rekao je za MONDO da veliki problem predstavlja nedostatak individualnog i kolektivnog rada sa osuđenicima zbog čega većina njih slobodu dočekuje bez adekvatne pripreme za uključivanje u društvo.

 “Nije pitanje u tome da li će se neko prevaspitati u zatvoru, ali je izvesno da neadekvatan tretman prema počiniocu krivičnog dela može dovesti da se on još više udalji od prihvaćenih pravila ponašanja, pa možemo zaključiti da je rezultat da postane još gori nego kada je ušao u zatvor”, rekao je Janković.

On je dodao da zaštita prava osuđenih nije pitanje samo njihovih prava, već i ponašanje, odnosno, odnos osoblja i drugih nadležnih službi prema njima.

Janković je istakao da pritvorenicima treba omogućiti da raspoloživo vreme tokom dana provode van ćelije, u zajedničkim prostorijama sa drugim pritvorenicima kojima odlukom suda nije zabranjen kontakt, kao i da je neophodno omogućiti im radno angažovanje i uključiti ih u socijalne i kulturne aktivnosti.

Poseban slučaj su pritvorenici koji nisu ranije osuđivani. Oni ne bi trebalo da se smeštaju u istu spavaonicu sa onima koji su ranije osuđivani, što se retko kada dešava, kao i da se raspoređuju u zavisnosti od vrste krivičnog dela. Takođe, maloletnici ne bi trebalo da se smeštaju u istu prostoriju sa punoletnim pritvorenicima, ali i to je, kaže Janković, više puta prekršeno.

Tokom prošlogodišnje posete 11 zavoda za izvršenje krivičnih sankcija utvrđeno je da smeštajni i drugi životni uslovi osuđenih i prekršajno kažnjenih lica u pojedinim zatvorima i dalje nisu u skladu sa važećim standardima.

Uprkos smanjenju ukupnog broja osuđenika, na osnovu amnestije, izvršenim adaptacijama smeštajnih kapaciteta, kao i naporima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, veliki kazneno-popravni zavodi su i dalje prenaseljeni, veliki broj prostorija je i dalje ruiniran, tako da ne ispunjavaju materijalne i druge životne uslove propisane važećim standardima, kaže Janković.

Neophodno je i unaprediti sistem naknadnog razvrstavanja osuđenih, da oni koji imaju dobro vladanje prelaze u povoljniju vaspitnu grupu, jer bi se tako smanjio veliki broj osuđenih koji se direktno iz zatvorenog odeljenja otpuštaju na slobodu.

Osuđeni je po izlasku uglavnom prepušten sam sebi što pojačava opasnost da će, kao lice koje nije adekvatno prilagođeno životu van zatvorskih uslova, u najkraćem roku ponovo učiniti krivično delo.

SLUČAJ SREMSKA MITROVICA

Tokom posete Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture Kazneno popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici bilo je smešteno oko 2.000 osuđenika, a zaposleno oko 16 vaspitača (na kojih ide 100 osuđenih) zbog čega se ne može očekivati bilo kakav efikasan rad, pojedinačni ili grupni tretmanski, odnosno, primena postupaka kojima se na osuđene utiče da ubuduće ne čine krivična dela, rekao je Janković.

Sa tako velikim grupama rad vaspitača (stručnjaka iz raznih oblasti - psihologa, sociologa...) se svodi uglavnom na popunjavanje upitnika za razvrstavanje, i eventualno odgovore na pitanja da li osuđenik može da bude radno angažovan, da učestvuje u nekoj sekciji (likovnoj, muzičkoj, sportskoj) ili je moguće da dobije vikend i slično…

U Mitrovici je, prema Jankovićevim rečima, otežano i razvrstavanje u povoljniju vaspitnu grupu, a u prilog tome idu i podaci da se u zatvorenom odeljenju nalazi oko 1.400 osuđenih, dok ih je u poluotvorenom oko 300, a znatno manje u otvorenom. To ukazuje da je neznatan broj osuđenih optušten iz zatvorenog odeljenja na slobodu.

 “Paradoksalno deluje sitacija da se osuđeni po isteku kazne puštaju na slobodu, a da ogroman broj njih prethodno nije ispunio kriterijume da tokom izvršenja kazne zatvora, čak, ni neposredno pred otpuštanje, unutar zavoda naknadno ne budu razvrstani u povoljniju vaspitnu grupu, odnosno upućeni u poluotvoreno ili otvoreno odeljenje”,dodao je zamenik ombudsmana.

ZAŠTO SU SRPSKI ZATVORI PRETRPANI?

Sa svim osuđenicima koji izdržavaju kaznu duže od šest meseci po pravilu je obavezna resocijalizacija. Ali, kako kaže kriminolog Zlatko Nikolić, ona u srpskim zatvorima nije dostigla zadovoljavajući nivo.

On je rekao da je planirani koncept prevaspitne koncepcije počeo naglo da opada što je i razlog za  povećanje broja osuđenika u zatvorima, ne samo kod nas, nego i u svetu. “Ne možemo imati vaspitnu grupu od 200 osuđenika, kao što je u našim zatvorima i očekivati rezultate”, kazao je Nikolić i istakao da samo rad, koji je na dobrovoljnoj bazi, nije dovoljan da bi se osuđenici resocijalizovali i sprečila nova krivična dela od istih počinioca.

On je ukazao da se u Srbiji najviše koristi metoda individualnog rada, iako je grupni rad korisniji – jer radi pripremu za život u socijalnoj sredini. “Takođe, bitno je da se steknu, odnosno, formiraju radne navike. On ako deset godina ne radi, kako onda bilo šta u njegovom ponašanju može da se promeni”, ocenio je Nikolić.

Najčešći su povratnici iz kategorije imovinskih delikata, kazne su adekvatne prestupu, i uglavnom su niske, zbog čega se mnogi odlučuju na ponovna izvršenja, a u zatvorima za to kratko vreme nisu uspeli da se resocijalizuju.

Kada je reč o silovateljima, njihov povrat novim seksualnim zlostavljanjima nije velik.

“Čak je broj silovatelja izuzetno mali na opštu populaciju osuđenika u Srbiji i statistički gledano imaju nisku stopu povrata”,  rekao je kriminolog.

On je ocenio da se u javnosti ponekad diže prevelika “uzbuna” zbog silovatelja, jer oni plaše okruženje, a kada neko od njih ponovi isto krivično delo, “pali se crvena lampica” i čini se da su svi povratnici. “Njih ne treba voleti, ali ne možemo ih nazivati satirima. Krivci su država i vlasti koji se odnose prema tom problemu tako što ih vežu i bace ključeve od ćelije”, ukazao je kriminolog Zlatko Nikolić.

I advokat YUCOM-a Katarina Golubović kaže za MONDO da su najčešći povratnici oni koji su izvršili krivična dela protiv imovine – krađe  i razbojništva.

Ona je istakla da proces resocijalizacije mora da bude građen na novim osnovama,kao i da je potrebno raditi sa osuđenicima nakon puštanja na slobodu i omogućiti im uslove za rad i zaposlenje. Mnogi od osuđenika po izlasku iz zatvora suočavaju se sa finasijskim, stambenim problemima, a bivaju odbačeni od porodice i prijatelja.

“Mišljenje ne sme da bude rezultat određenog broja bodova koji su nekad tako određeni da ukazuju da sa povratnicima ne treba raditi, jer koliko god radili negativno mišljenje proizilazi iz bodovnika. I dodatno, imajući u vidu broj povratnika, potrebno je izraditi posebne programe za rad sa njima”, rekla je Golubović koja je i članica Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture.

Ako država ne pruži šansu i podršku, društvo će je još teže dati. Osuđenici jesu po pravilu na marginama društva i potrebno je uložiti napor da uđu u njega, posvetiti im više pažnje.  Ukoliko to ne učinimo zajedno, onda možemo očekivati novu štetu na račun svih nas. Zato je potrebno podržati zapošljavanje, ali i pojačati praćenje ponašanja kroz probacione službe, zaključila je Golubović.

Pozivamo Vas da nam pišete ako imate probleme na čije rešenje možemo da utičemo, kao i ako želite da ukažete na neka dobra dela iz svog okruženja. Javite nam se na adresucitaoci@mondo.rs, a u naslovu mejla napišite: POŠTA ČITALACA