Kada je Saša Lukić prošle subote u 90. minutu presekao loptu igrača Sanderlenda i dodao je do Džeka Klarka, jedan čovek u Kragujevcu je to gledao sa posebnim emocijama. Prvo kolo Premijer lige i nastup Ipsviča probudio mu je stare uspomene i otvorio neke stare rane, iz 2001.
"Velike emocije prorade, vraćamo se na te utakmice Sartida i Ipsviča u Kupu UEFA. Prva na velelepnom Portman Roudu, protiv premijerligaša i u to vreme nismo bili svesni, ali već kako prolaze godine i kako starimo sve nam je jasnije. Polako se vraćamo u vreme u kome smo i sami bili akteri tih događaja", rekao je na početku intervjua za MONDO Slavoljub Kizić (55), bivši as nekoliko srpskih klubova - Radničkog Kragujevca, Železnika i najupečatljivije - Sartida (2001-03).
Medina Kantaljeho, sećaš li se penala?
Kada je 2001. godine došao u Smederevo, tada već afirmisani prvoligaški vezista zatekao je tim koji je već igrao protiv Minhena 1860. Sa njim u sastavu Sartid je igrao kultni dvomeč protiv Ipsviča, u kojem je sve rešio penal nad Markusom Bentom, koji je upravo Kizić napravio. Makar je tako presudio arbitar iz Španije, Medina Kantaljeho.
"Slušajte, stvarno je to teška situacija. U žaru borbe pritrčao sam do Benta, jer je ostao sam. Čisto sam mu prišao, naslonio ruku na njegova leđa. Da li sam ga pipnuo uopšte... Ali s obzirom da se igralo u Srbiji, da je igrao srpski klub protiv engleskog kluba iz Premijer lige, Španac je sudio jedanaesterac. Po mom mišljenju, do tog kontakta nije došlo, međutim odnos između Benta i mene je bio takav da je napravio položaj u skoku i ispalo je da sam ga gurnuo. Međutim, vidi se na snimcima da kontakta nije bilo. U ovim uslovima, kada postoji VAR, sigurno bi odluka bila drugačija i sigurno bi utakmica išla drugim tokom. Ostaje žal, ali šta da se radi", priseća se Slavoljub Kizić.
Bilo je kasnije i žalbi Markusa Benta. Korpulentni napadač je rekao da taj penal nije bio jedini koji je trebalo da bude suđen... Na kraju je u Smederevu bilo 1:0 nakon remija 1:1 u prvom meču, a oba gola Engleza bila su, blago rečeno, sumnjiva.
"Pa dobro, ne znam šta je on hteo da kaže, sigurno su očekivali lak prolaz protiv nas. U prvoj utakmici u Ipsviču su nas potcenili, isu ni znali sa kim igraju, ali kada smo istrčali na teren i kada smo se predstavili kako smo se predstavili... Nesrećno smo primili taj gol, sumnjivo je bil da li je ofsajd i danas bi se gledao, vukle bi se linije. Posle te utakmice oni su verovatno videli o kome se radi i ozbiljnije su prišli drugoj utakmici. Ali nisu radili samo stvari na terenu, već su verovatno tražili i zaštitu van terena. Međutim, hajde da sada ne ulazimo u te detalje, iako je Španac sudio po njihovom, a ne po našem ukusu."
"Uvek se sudi za boljeg, nije ni čudo"
I ranije smo pričali sa članovima te slavne generacije Sartida i govorili su nam da je teren na "Portman Roudu" bio nestvaran.
"Prosto je neverovatno da postoji takav teren. Hajde mi, koji nismo imali iskustva, ali kada jedan Goran Bogdanović to kaže, onda nema šta da se priča. Izuzetna trava, izuzetan ambijent, nema atletske staze, publika ti je tu pored terena. Znam da je trener Škoro prekinuo trening i rekao: 'Stanite, ostavite nešto i za sutra.'"
A kada je svanulo to sutra, u 32. minutu utakmice protiv Engleza Kekezović izveo aut, Dejan Ramović je poslao sjajan pas i "Portman Roud" je zanemeo. Nenad Mirosavljević je poslao loptu pod prečku gola Endija Maršala.
"Kako možeš da se osećaš? Pun emocija, radosti i sreće, jer vodite na takvom stadionu. Da li se ovo nama dešava? Ali s obzirom na to kakvu smo ekipu imali, kakav je bio mentalitet tih igrača, u svaki meč smo ulazili sa nadom u pobedu. Nikome se nismo sklanjali. Nenad Mirosavljević je vrhunski strelac, igrač, čovek, posle je napravio veliku karijeru, igrao je i Ligu šampiona i bolji golmani mu to ne bi odbranili".
Do kraja meča je uspeo Ipsvič da izjednači preko Aluna Armstronga, ali je veliko pitanje da li je i taj gol bio regularan. Vidi se na snimku da naš sagovornik nije bio zadovoljan kada je propala ta ofsajd zamka "oklopnika".
"U neverici smo ostali, jer smo bili ubeđeni da gol nije važeći. Ipak, znali smo da nikakva sugestija sudiji ne bi išla u našu korist. P,a uvek se sudi za boljeg, pošteno da Vam kažem nije čudo što je Medina Kantaljeho sudio u Smederevu. Od tolikih sudija, njega su poslali. Samo se čekao trenutak. Desila se nesreća da sam ja bio tu pored Benta, da je bio neko drugi u tom trenutku isto bi se desilo. Samo se čekalo", uz uzdah nam kaže Kizić.
"Nismo bili svesni šta smo imali"
Kada se pogleda ko je sve igrao za taj Ipsvič jasno je koliko je herojski otpor pružio Sartid. Tu su bili Markus i Daren Bent, Džordž Finidi, Daren Ambrouz, Herman Hreidarson, Met Holand, Pablo Kunago...
"Impozantan sastav, a mi smo igrali sa njima egal. To samo govori kakve smo mi igrače imali. Pored toga što smo u sastavu Sartida imali reprezentativce Žilića i Vaskovića, što su Draksi Radosavljević, Kekezović i Ramović bili u mlađim selekcijama nacionalnog tima, još nekoliko igrača je bilo koji bi ostavili veliki trag u Evropi. To se i pokazalo odlaskom Nenada Mirosavljevića na Kipar i u Španiju. A šta reći o Zečeviću, Mudriniću koji je bio u Zenitu, Mrdaku koji je igrao za Rubin... Tada nismo bili svesni kakve smo igrače imali", ističe sada Slavoljub Kizić, dve i po decenije kasnije.
Taj tim se dugo pravio i dugo je ostao na okupu, jer jednostavno iz Smedereva niko nije hteo da ide.
"Baš je morala da bude ekstra ponuda da bi se otišlo iz Sartida. To je bio izuzetno stabilan i pošten klub. Uslovi fenomenalni, stadion nov, uvek borba za neki trofej. Mi smo i prve moje godine u Sartidu odigrali finale kupa i ostali bez trofeja, ali smo bili treći. Sledeće godine smo osvojili trofej. Konstatnno smo igrali Kup UEFA, uvek je bio pun stadion. Za pravog fudbalera svi uslovi su ispunjeni. I ako imaš sve to u svojoj zemlji, u svom gradu šta treba da se desi da odeš, da napustiš sve to. To je bilo nešto više od porodice."
Znate li za čudo iz Badnjevca?
Ali hajde da se vratimo na sam početak, u selo Badnjevac kod Batočine. Tu je 16. avgusta 1971. godine rođen Slavoljub Kizić i tu je napravio svoje prvo fudbalsko čudo. Preskočio je šest rangova, došao do polufinala kupa i mečeva sa Crvenom zvezdom i Partizanom. U svom selu!
"San svakog deteta je da postane fudbaler. Ja sam počeo u mom Badnjevcu i prošao sam sve selekcije, pa sa 16 godina zaigrao za prvi tim. To je bilo 1987. godine u Šumadijskoj ligi i tu sam sa svojim drugarima igrao u svom selu. Kroz rad smo za šest godina preskočili šest rangova takmičenja i došli smo do druge savezne lige. Kako je klub rastao, tako sam i ja rastao i sa 21. godinom sam 1992. godine dobio kapitensku traku", počinje Kizić.
Sanjao je, kao i svi klinci iz tog kraja da zaigra za Radnički. Ipak "đavoli" nisu prepoznali kvalitet igrača koji će ih godinama kasnije "vaditi" iz treće lige. Na osnovu čiste ljubavi.
"Uvek je kod mene postojala želja da budem vrhunski fudbaler. U srednjoj školi sam imao ambicije da pređem u omladinske selekcije Radničkog, ali neke kockice se nisu poklopile. Atmosfera mi nije odgovarala i ostao sam u mom Badnjevcu. Ispostavilo se da je to bio pravi potez"
"Mi drugoligaši, a Zvezda prvak Evrope"
Pre tačno 30 godina, u sezoni 1995/96, maleni Badnjevac je stigao do polufinala kupa, odakle ga je Partizan izbacio i to jedva. Žreb nije mazio Kizića i saigrače, ali su redom padali Radnički Niš, Čukarički,Vojvodina, ali ništa to nije plašilo fudbalere koji su godinu dana ranije pokazali zube i Crvenoj zvezdi.
"Sav taj uspeh Badnjevca je vezan za svlačionicu i hemiju. Dolaskom Bogoljuba Stevanovića, direktora zemljoradničke zadruge, ambicije kluba su porasle.Tu su dolazili i pravi ljudi i prvi fudbaleri. Imali smo ekipu boli glava. Nismo se plašili Vojvodine, kao ni bilo koga, jer mi smo godinu ranije ispali od Crvene zvezde u kupu. I Zvezda je bila u Badnjevcu, ja sam na toj utakmici bio kapiten, a kapiten Zvezde je bio Ivan Adžić, bio je tamo i Rambo Petković, Darko Kovačević... Fenomenalna utakmica. Mi smo tada bili drugoligaš, a Zvezda tri godine pre toga bila prvak Evrope.Na toj utakmici smo na 1:0 imali penal, ali Darko Vojvodić nije dao gol, Simeunović je odbranio i Darko Kovačević je dao gol za 2:0. Nismo se obrukali", priseća se kultnog meča na prelepom stadionu u Badnjevcu.
Nikoga se maleni Badnjevac nije uplašio te 1995/96.
"Ni Vojvodini se nismo sklanjali, pobedili smo 2:1, strelci smo bili Goran Pelemiš i ja. To je bila euforija, slavlje. Vojvodina je imala strašne ambicije te godine, međutim mi smo odigrali dobro, nije bilo revanša i otišli smo dalje na još težeg protivnika, Radnički Niš, posle na Čukarički u zenitu. Na Banovom brdu smo golom Miroslava Jovića smo prošli dalje, u istorijsko polufinale"
Kad je Partizan drhtao u Badnjevcu
Kada je maleni Badnjevac preskočio već toliko prvoligaških prepreka, poslao je na žreb svog kapitena. Nije bilo povlašćenih i u kuglicama su stajali večiti rivali Crvena zvezda i Partizan, kao i maleni Badnjevac i Novi Sad. Nije bilo realno da naredni rival budu "kanarinci".
"Ambicije su porasle. Mi smo želeli Novi Sad i nadali se tom Novom Sadu, ali znate i sami... Da li bi neko u srpskom fudbalu dozvolio da igraju Zvezda i Partizan, a ovako da budu Badnjevac - Novi Sad?".
Žreb, a možda i ne samo žreb, odredio je - u Badnjevac stiže Partizan.
"U prolećnom delu smo ostali bez Miroslava Jovića, koji je iz Bandjevca otišao u PAOK. Posle je napravio sjajnu karijeru i sada je sportski direktor Jene. Tu utakmicu protiv Partizana smo odigrali bez njega, a bio je to jedan od naših najboljih mečeva, pred punim stadionom i uz prenos na RTS-u-. Vodili smo 1:0 posle gola Gorana Pelemiša. Nesrećno smo primili gol, ali da se golman Marić nije povredio sigurno mu Rahim Beširović (napadač Partizana) ne bi dao gol. Sa 1:1 smo otišli na revanš".
"Velika euforija. Bila mi je čast da sam u Badnjevcu bio kapiten i protiv Zvezde i protiv Partizana. Euforija, oduševljenje, vodiš! Ne sklanjaš se od protivnika, pa šta ti Bog da. Jer smo verovali u sebe, jer mi smo imali igrače kao što su Zoran Zuba Radosavljević i Darko Stanojlović koji su posle iz Badnjevca otišli u Crvenu zvezdu. Dragan Spasić i ja smo otišli u Budućnost iz Valjeva..."
Strašna generacija Partizana je na JNA pred samo 1.500 ljudi morala da se uozbilji. Izveden je prvi tim, a i on je jedva uspeo a zakaže finale sa Crvenom zvezdom.
"Nesrećno smo primili gol. Dragan Spasić je posle nekog kornera dao autogol, ali smo imali kontrolu, bez obzira što se igralo tamo. Sudio je naš najbolji sudija Radoman, koji je bio perfektan na toj utakmici. Milosavljević je dobio crveni karton, oni su dobili penal u 87. minutu i Igor Taševski je dao gol za 2:0. Odmah posle toga Pera Jekić je smanjio na 2:1 i u slučaju neke nadoknade pitanje je šta bi bilo, jer bi sa 2:2 mi išli dalje".
"Bio sam u klubu kada su ubili Jusu"
Da iz malenog Badnjevca neko ode u veliki PAOK, to sada deluje nemoguće. Ipak to je bilo neko drugo vreme i čak i iz malih sredina su se pravili veliki transferi.
"Mislim da se fudbal više voleo nego sad, da su svi živeli za taj sport. Meni po konstituciji i građi niko mi ne bi dao šansu da uspem, ali se nisam predavao. Svake godine su u Badnjevac dolazila veća imena od mene, međutim imao sam inat, želju, volju, rad i mnogo treninga u nogama. Kroz rad sam nadomestio sve što nisam imao i bio sam vojnik u svakom klubu. Napustio sam Badnjevac sa 25 godina. Išao sam šest godina iz ranga u rang, klub je rastao i ambicije su bile takve da nisu hteli da me se odreknu. Jedna velika stavka je bilo obeštećenje i samo je ozbiljna ponuda mogla da me odvoji iz Badnjevca. Na kraju sam otišao u Budućnost iz Valjeva, koja je igrala prvu ligu 1996. godine", priseća se tog vremena.
Nakon kratke epizode u Valjevu, usledio je prvi od nekoliko poziva Juse Bulića. Počeo je da se pravi Železnik koji će deceniju kasnije takođe napraviti čudo i osvojiti trofej u kupu, a njegov vlasnik je odavno primetio Slavoljuba Kizića na drugoligaškim terenima.
"Na poziv Juse Bulića sam došao u Železnik 1997. godine, ali naše prijateljstvo datira od kada me je primetio na utakmicama druge lige između Badnjevca i Železnika. Stalno smo imali kontakt, da bi me doveo. Kada je Železnik ušao u Drugu B ligu, na prvoj utakmici u Badnjevcu dobili smo ih 4:1 i nisu znali šta ih je snašlo. Iste te jeseni smo igrali i u Beogradu i pobedili ih 4:0. Jusa je posle utakmice došao, pozdravio nas i rekao: "Momci svaka čast. Sve je bilo u mojim rukama, a vi ste nas dobili". Od tada datira naše prijateljstvo i želja da ostvarimo saradnju. Do te saradnje je došlo 1997. godine. na obostrano zadovoljstvo. Trener je bio Dževad Prekazi, a u ekipi su bili Sale Marković, Zoran Janković, Mladen Dodić, Slobodan Slović, Srđan Aleksić... Ekipa koja ima jednu od glavnih uloga u srpskom fudbalu."
Nedugo posle toga Bulić je ubijen. 4. maja 1998. godine upucan je sa čak 60 metaka.
"Odigrali smo sjajnu sezonu i onda se desilo to što se desilo, ta tragedija da je Jusa nastradao. Bio sam u klubu kada se to dogodilo i posle toga se iz Londona vratio Aca Bulić i preuzeo je klub. Bio je šok. Kada si sa nekim non-stop zajedno, pogodi te. Kroz nas je to prošlo kao kroz maglu, kao da se nije to ni desilo", govori nam Kizić o jednoj od poznatih likvidacija u Beogradu devedesetih.
"Počelo je NATO bombardovanje, ali fudbal nije stao"
Pošto se promenila garnitura u klubu, Kizić je izgubio mesto i konačno je ostvario želju da ode u Radnički.
"Aca je preuzeo ekipu i pustio me je da odem u Radnički iz Kragujevca pošto je novi trener bio Fahrudin Jusufi, sa kojim se nisam najbolje razumeo. U sezoni 1998/99 sam kao zadni vezni Radničkog iz Kragujevca na prvih pet utakmica dao četiri gola. Aca je odmah uvideo koga je pustio i jedva je čekao da me vrati. Ivica Kralj se našao kod nas, bio je tu i Ognjen Koroman... Dosta nas iz Badnjevca smo bili tu te sezone, trener nas je opet okupio i Radnički je igrao odličan fudbal, ali se desilo bombardovanje i sve je prekinuto".
M"i nismo prestali da igramo fudbal, igrali smo ratnu ligu i čak je jedna selekcija reprezentacije Jugoslavije igrala utakmicu sa Radničkim na 'Čika Dači', baš za vreme bombardovanja. Ako je u početku i bilo nekog straha, formiranjem te ratne lige to je nestalo, jer opet moraš da prkosiš tom neprijatelju. Ako će baš da se desi nešto, šta da radimo? Kroz fudbal smo probali da vratimo život i ljudi su dolazili na te mečeve. To druženje posle tih utakmica nam je najviše ostalo u sećanju".
Nakon te čudne sezone u Kragujevcu došao je ponovo u Železnik. Nakon Juse i Aca Bulić ga je zavoleo, a tih dana se u predgrađu Beograda napravila strašna ekipa.
"Posle toga sam se na poziv Ace Bulića vratio i pored nekih velikih postao kapiten. Dao sam 11 golova kao defanzivni vezista u Superligi. Sve su to bili reprezentativci - Slović, Sale Marković, Zoran Janković, došli su nam Nikola Lazetić i Miroslav Živković, kapiten Obilića. Stigli su i mlađi naraštaji, Branimir Subašić, Dejan Damjanović, Nikola Mijailović... Posle su svi ti igrači krčili put i doveli Železnik i do osvajanja trofeja i lepog mesta u istoriji srpskog fudbala."
Škoro, je l' da sviram kraj?
"Posle dve godine u Železniku je bil ponuda. Na čelu Sartida su bili gospodin Matković i Bata Đoković koji me je znao iz Valjeva. Jovica Škoro mi je bio trener u Valjevu i na saznanje da sam slobodan igrač, da imam ponude iz inostranstva, Sartid me je kontaktirao. Otišao sam na razgovor i dileme nije bilo znajući kakve su ambicije kluba, kakvi su sve igrači u klubu, koga su sve dovodili prethodnih godina. Takav profil igrača kao što sam ja im je bio neophodan jer je Boris Vasković išao na operaciju kolena i mesto je bilo upražnjeno. Bez razmišljanja sam potpisao na dve godine".
"Znao sam o kakvom se klubu radi i da su ambicije velike, a ostao sam nadomak kuće. Igrali smo dve godine Kup UEFA, igrali smo dva finala i osvojili jedan kup, jednom smo bili treći u prvenstvu. Tu je utakmica bilo non-stop, cele godine si imao takmičenje. Igrali smo prvenstvo, kup i Evropu, više smo bili tokom godine u karantinima van Smedereva, nego u Smederevu."
Jovica Škoro nije ušao u istoriju kao trener koji je doneo trofej kupa na Dunav, ali svi znaju da je to bio njegov tim. Takav stručnjak i takav čovek se ne zaboravlja.
"Živopisan. Harizmatičan čovek. Čak je bio i trener godine tada. Nije znao samo sa igračima, nego i sa publikom, sa protivnikom, sa sudijama, sa svima! Sad ću da vam ispričam jednu anegdotu - igrali smo na Karaburmi sa OFK Beogradom i nama je odgovarao bod. OFK je jak, tu su bili Peca Divić, Koroman, Sale Stevanović je branio. Sudi Radoman, nadoknada vremena i Škoro non stop ustaje i viče: 'Sviraj kraj, sviraj kraj.' Ovaj ga non-stop vraća, hoće da ga istera i viče: 'Ćuti, ćuti'. Korner za nas u 94. minutu, Panić ga izvodi. U 16 metara od nas toji samo Šone Mirosavljević, dok smo svi ostali na centru, da ne primimo gol. Ugledam rupu i zaletim se od centra, uđem i na centaršut na drugu stativu dam gol i pobedimo 2:1. Mi se radujemo, a Radoman trči kod Škora i viče: 'Je li Škoro, da sviram kraj?' Kaže Škoro: 'Sviraj!'"
Finale koje niko nije zapamtio
Sartid je prve sezone Slavoljuba Kizića u Smederevu zamalo bio jesenji prvak, prošao je Dandi junajted u Evropi i namučio Minhen 1860. A na kraju je Goran Bogdanović u poznim igračkim godinama proglašen za igrača godine. Njegova "biciklica" je bila ubitačna.
"Goša je tada bio i više nego zasluženo prvi igrač lige i mislim da je trebalo tada da ga zovu u reprezentaciju, čisto da ga ispoštuju zbog fudbalske karijere i veličine. Odigrao je fenomenalno, taj njegov dribling su svi znali, a niko nije mogao da ga sačuva. Nema više tih fudbalskih umetnika, Goša je oduvek imao takav dribling. Ali sve je manje majstora, možda više nemamo tog igrača koji će potezom da digne publiku na noge, da odigra pas, da gurne loptu kroz noge, da postigne neki strašan gol. Mi smo imali tada i Mudrinića koji je davao golove sa centra. Na primer, protiv Zete, a davao je golove i direktno iz kornera. Ipak, Goša je bio nešto posebno. Neprikosnoven", priča za MONDO Slavoljub Kizić.
Svi znaju da je Sartid osvojio Kup 2003, ali godinu dana ranije odigrano je finale kupa na "JNA" koje pamte verovatno samo oni koji su po tom tmurnom i kišnom danu bili na stadionu Partizana.
"Mislim da bi finale trebalo da bude praznik za sve nas, ali to nije bilo. Niti prilika, ni igre. To je bio neki centaršut sa leve strane, Pjanović je dao gol i završila se utakmica. Igralo se nešto na sredini terena, lopta nije mogla da ide kako treba, stajala je u blatu. Imam ja i neke slike sa utakmice gde se vidi da smo više u blatu nego čisti. Možda bi bilo bolje da smo i to osvojili, ta igra bi se zaboravila. Ovako šta da radimo."
"Hetafe se sada diže u nebesa, a mi sa premijerligašem"
U drugoj sezoni prvo je pao Bangor Siti, a onda se odigralo nerešeno sa Ipsvičom u gostima. Kada su igrači Sartida istrčali na teren stadiona koji je u Smederevu sagradio Duško Matković, imali su šta da vide. Ogroman dres preko cele tribime.
"Slušajte da Vam kažem, ono treba doživeti. Tribina na kojoj se spustio ogroman dres, tvoj dres koji ti nosiš, to je neopisivo. Ambijent je bio neverovatan, ja nisam mogao karte da obezbedim za sve moje Kragujevčane. Možete da zamislite! Navijači Radničkog i Sartida su godinama bili "zaraćeni", e sad zamislite kada su mi navijači Radničkog tražili karte da dođu da navijaju. Ipak je to nešto i više od igre. Sam ambijent je bio ponos ne samo za Smederevo, nego za Srbiju. Evo Partizan igra kvalifikacije za Ligu konferencija protiv Hetafea i to se diže u nebesa. Hej sedmi klub u Španiji, a mi smo igrali protiv nekog iz Premijer lige. A ko tamo igra Evropu? Totenhem je zamalo ispao iz lige, Vest Hem je ispao, tamo Čelsi nije među pet. Ne smeš da nabrojiš tih prvih pet u Engleskoj. I dođe Sartid iz Smedereva protiv Engleza i igra egal. Pa šta, šta ima veze!?"
"Sve te priče koje ste čuli o Panteliću..."
Sartid je te 2003. pobedio zlatnim golom Marka Pantelića. Kasnije se ispostavilo da je to bio prvi korak ka nestvarnoj karijeri u kojoj je Pantea postajao heroj navijača Sartida, Crvene zvezde, Herte, Olimpijakosa i Ajaksa, ali tada je došao u Smederevo sa dosta lošom reputacijom. Pričalo se da je problematičan, ovakav i onakav...
"Sve te priče koje ste pomenuli verovatno su došle i do nas. Ali takav profesionalac kao što je bio Marko Pantelić nikad do tada nije došao u klub. Što se tiče igrača, saigrača, protivnika... Prosto nisam mogao da verujem da neko tako nešto priča o njemu. On je kod nas bio vrhunski profesionalac. Svaki trening maksimalno posvećen, u svakoj utakmici je grizao, to su svi videli. Druženje maksimalno, sa svima nama - poštovanje. Mislim da ga je atmosfera u klubu i svlačionici digla, zbližio se sa nama. Mislim da smo ga 'našli'. Video da je imao podršku od svih nas. On, Žilić i Spasić se nisu odvajali. Bio je profesionalac od glave do pete i mislim da mu se to vratilo. Dao je gol kada je trebalo da da gol i posle toga napravio karijeru. Otišao u Zvezdu, pa u inostranstvo i napravio ono što je trebalo da napravi ranije. Ali možda je sudbina bila takva da je morao da dođe gde je došao, ali hvala Bogu je došao na pravi izbor. Marko je došao iz Obilića i da je otišao bilo gde drugo otišao, ne bi ništa uradio. Ovo mu je bio pravi potez, mislim da smo ga mi podržali, a on je to vratio."
Ko se seća "spoljne" kojom je Marko Pantelić dao taj zlatni gol, seća se i da se pričalo da je taj gol pao slučajno...
"Takav gol se retko viđa, ali mi smo znali da on to može jer je stalno tako šutirao na treninzima. Ja sam se uvek čudio, što ne šutne levom, šta izmišlja... Međutim ne izmišlja, nego je vežbao taj šut. Njemu se namestila lopta, udario je, a to je radio i na treningu. Šta mi imamo da pričamo o Marku Panteliću? On je vrhunski!"
Sa Radničkim u treću ligu, 120 golova u "betonu"
Nakon najvećeg uspeha u karijeri niko ne bi uradio ono što je uradio naš sagovornik. Pokupio se i vratio u Kragujevac, da velikana vrati na staze stare slave. Otišao je da igra Srpsku ligu.
"Igrao sam superligaški fudbal dugi niz godina i karijera mi je bila uvek uzlazna. U većini klubova sam bio kapiten i standardan igrač. Imao sam dogovor sa Sartidom da nastavimo saradnju, a to je na pet-šest dana pre početka priprema propalo. Mislim da uprava nije ispala korektna prema meni. Nisu mi ponudili ono što su obećali i nisam hteo da pređem preko toga, ipak sam bio standardan"
"Radnički je tada zapao u probleme, ispao je u treću ligu. Svi znamo kakav je klub Radnički iz Kragujevca i to je zaista nezapamćeno. Klub je preuzeo Goran Milovanović, moj saigrač u Radničkom i internacionalac u Hanoveru. Posle jednog razgovora gde mi je izneo plan povratka sa dobrom finansijskom nadoknadom i obećanjem drugih saigrača da će da dođu prihvatio sam da se vratim. Svidela mi se ta ideja, smatrao sam da Radnički ne zaslužuje da igra treću ligu. Samim tim, za godinu dana neću mnogo da izgubim, a mnogo ću da uradim za grad i za klub. Prihvatio sam ponudu, posle toga sam ostao ovde još dve godine i onda sam otišao u moj Badnjevac."
Ipak, tu nije bio kraj. Počeo je da se bavi trenerskim poslom, ali strast i ljubav prema fudbalu nisu utihnuli. Na kraju je završio tamo gde je i počeo, u svom Badnjevcu, posle punih 26 godina profesionalnog fudbala.
"Poslednju prvenstvenu utakmicu sam odigrao 2013. godine. Počeo sam da radim trenerski posao 2005. godine, ali na poziv mog dobrog druga Dragana Obradovića koji je trenirao jedan klub došao sam da budem samo godinu dana u Drugoj gradskoj ligi. Na kraju sam četiri godine ostao kod njega i za četiri godine sam dao 120 golova! Na kraju smo se Velja Bratković i ja vratili u Badnjevac i tu završili karijeru. Na kraju je to bilo 26 godina."
Na kraju će ostati upamćen kao neko kome su se dešavala čuda. Ono u Badnjevcu sa kojim je igrao polufinale kupa i ono u Smederevu gde je taj kup i osvojio. A posle toliko godina i utakmica u Železniku - malo je taj kup Železnika i njegovo delo. A koje je čudo veće - smederevsko ili badnjevačko?
"Mislim da je Badnjevac veće čudo! Verovatno toga nisam svestan, ali mi je drago da sam deo svih tih klubova i nadam se da sam dao doprinos i u Badnjevcu i u Železniku i u Smederevu. To su stvarno čuda, a čuda se dešavaju jednom ili nijednom. A meni dva puta! Lepa čuda su se desila i ponosan sam na njih", završava svoju neverovatnu fudbalsku priču za MONDO Slavoljub Kizić.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO:
