"Sećam se da smo mi uveče gladni skupljali po dinar. Svako da neki metal što imamo i idemo kod Albanca koji ima pekaru, kupimo po četiri-pet kifli da jedemo. Nismo imali da jedemo", rekao nam je u velikom intervjuu za MONDO prvi čovek sa 100 golova u Superligi Milan Bojović. Do tih 100 golova stigao je na teži način, zato se zavalite i uronite u ovu neverovatnu fudbalsku priču.
Iako u njegovom rezervoaru još ima goriva i siguran je da bi i sa 40 cepao superligaške mreže - rešio je da kaže da je kraj. Superligaši se nisu javili, a iako je u FAP-u dokazao da je majstor za niželigaški fudbal vreme je za nešto novo.
"Doneo sam tu odluku da sa 39 godina polako privodim kraju, da završavam karijeru. Nije bila laka odluka, ali vodio sam se time da ukoliko ne bude superligaške ponude da kažem da je to to. S obzirom na genetiku i fizičko stanje siguran sam da bih mogao još uvek da igram Superligu na visokom nivou. Sa druge strane nisam hteo više da igram niže lige jer nisam mogao da nađem motiv. Jedini motiv mi je bio da postižem golove u Superligi i da taj superligaški skor podignem na još viši nivo. S obzirom da nisam dobio zadovoljavajuću ponudu rešio sam teška srca da završim sa profesionalnim fudbalom jer sam još uvek u stanju i mogu da igram", naglasio je Bojović.
Napadač sa 103 gola u Superligi ipak još uvek igra fudbal. Ako ste u Čačku svratite do terena Slobode da ga vidite poslednji put kako daje golove, za svoju dušu.
"Sada sam u Čačku i pomažem prijateljima iz Slobode iz Čačka u četvrtom rangu da izbore opstanak i da klub stane na noge. Sa njima sam dogovorio saradnju gde ću od aprila na njihovim terenima krenuti sa radom moja akademija fokusirana na radu sa centarforovima, napadačima. Sa tim planiram da se bavim u budućnosti. Od avgusta krećemo sa radom u Beogradu i sve što sam naučio tokom karijere želim da prenesem nekima koji žele da postanu vrhunski napadači. Puno sam prošao u karijeri, dao sam dosta golova i mislim da to mogu da prenesem na mlade napadače. Ne samo taktičko-tehnički nego i u smislu toga kako vrhunski fudbaler treba da se ponaša. Završio sam UEFA B licencu, planiram da to pozavršavam, ali nisam odlučio da li ću da radim kao šef stručnog štaba. Želim da svoje znanje prenese.
Moja akademija će biti usmerena na to da ako napadač ima dva izražena kvaliteta da ih nadogradimo, ali hajde da napravimo još tri pa da bude kompletan centarfor. Koji će da bude paket, kao Benzema. Sada mnogo napadača imaju jednu ili dve karakteristike i sa tim hoće da naprave karijeru. Napadač mora da bude i brz i jak na lopti, lucidan, namazan... ", najavio je Bojović.
"Jure klince zbog love, pa zovu nas da pomažemo"
I sada u četvrtom rangu mu je svaki gol jednako bitan, a to što ga nema u Superligi nije do kvaliteta. Više je do - predrasuda.
"Svaki gol je bitan. čak i na treningu. Tih tri-četiri sekunde adrenalina kada lopta uđe u mrežu je nešto zašto igramo fudbal. To je nešto što me držalo kroz karijeru. Gde god sam igrao imao sam zapaženu statistiku i to mi je davalo vetar u leđa. Gde god sam igrao u kom god klubu gurao sam sebe i sam sebi postavljao ciljeve. Ranije sam hteo da prestignem sve koji su ispred mene, na kraju sam prešao 100 golova i trkao se sa samim sobom. Sa godinama kako sam stario gde se očekivalo da padnem ja sam podizao formu i davao sve više golova.
Ali sa godinama ljudi u klubovima vas gledaju kao da ne možete više. To nije tako, neću se sa tim složiti. Igrači što su stariji, to su iskusniji. Produžile su se karijere, ali je u Srbiji trend da se jure klinci, mladi igrači, da bi se prodali i da bi se obrnula lova. Stariji igrači služe za ne daj Bože. Ako krene loše zovi, pomagaj, daj neki gol da se spasimo!"
"Bojke, jesi lud?"
Kada se vratio iz inostranstva 2023. godine i kada je zaigrao za Napredak očekivali smo da ostane u Superligi, ali on je uradio nešto što niko nije očekivao. Odjednom se našao u Srpskoj ligi.
"Posle epizode u Napretku došao sam ponudu da dođem da im pomognem i bilo mi je interesantno. Imali su ambiciju da uđu u viši rang, igrali su Srpsku ligu Zapad. Rekli su mi: 'Bojke jesi lud, ako odeš tamo nema te nigde više.' Međutim ja sam takva glava, uvek volim izazove i nisam se bojao da odem tamo. Uvek sam mislio da mogu nešto da napravim i prve sezone sam dao 22 gola. Ušli smo u višu ligu, u Srpskoj ligi se igrao lep fudbal i uživao sam."
Ipak kada je FAP ušao u viši rang, uživanje je prestalo. I tu je Bojović video neke stvari koje uopšte nisu dobre za srpski fudbal. Kao čoveka sa 20 seniorskih sezona i 103 gola u Superligi - možda bi ga trebalo poslušati.
"Prva liga je za mene možda i najgora liga gde sam igrao u karijeri. To treba da bude razvojna liga gde ćemo praviti mlade, talentovane igrače za evropski fudbal i reprezentaciju.. A igra se takav fudbal, takav je ambijent, infrastruktura, tereni... Igrao sam šest meseci i jedva sam čekao da odem. Ne bih nikome preporučio da igra tu, a pogotovo ne mladom igraču, ne vidim ja tu da neki mladi igrač može da napreduje. Mislim da ozbiljno Superligaši treba da zavire jer tu ima vrhunskih talenata, ali u takvoj ligi, ambijentu, na takvim terenima ne mogu da se istaknu."
Fudbalski gen
Kao rasni napadač davao je golove levom i desnom, glavom, pa čak i dva leđima. Sada Srbija sa napadačima problema nema, ali uskoro bi mogli da se češemo ko će u špic.
"Ne možeš da ideš na utakmicu ako nisi ubeđen da ga daješ. Ja sam na svaku utakmicu išao sa ciljem da dam gol i da mi ekipa pobedi. Sa tim prvo moraš da se rodiš, da imaš u glavi taj mentalitet. Svaki napadač u sebi mora da ima tu glad za golovima i da bude željan da napreduje. Kada Vlahović i Mitrović završe karijeru bojim se da nećemo imati takvog napadača koji garantuje golove. Talentovani smo za fudbal, ali talente moramo bolje da brusimo i da ih izvodimo na put."
A Bojović se rodio sa tim instinktom. Imao je i od koga da ga nasledi. "Ne sećam se oca kao igrača. On je bio vrhunski talenat, igrao je u Lučanima i iz priča lokalaca bio je jedan od najtalentovanijih. Igrao je levo krilo, ali je radio u namenskoj industriji u Lučanima na pogonu i nije se bavio profesionalno fudbalom. Sa druge strane moj rođeni brat je bio ekstremno talentovan i 1997, je bio u kampu Intera. Bio je među tri najtalentovanija igrača i želeli sui da ga dovedu da bude igrač Intera. Bio je napadač, ali drugačiji tip igrača od mene. Kao mali sam kao privezak išao da igram fudbal sa njim. Zaratilo se, došlo je bombardovanje i kasnije je on postao fudbalski sudija."
Kad je zvao Partizan, samo me preseklo
"Zvonko Popović je čovek sa ogromnim uticajem na moju karijeru, na moje sazrevanje i odrastanje. Ne samo kao trener, nego i kao otac. Sa 14 godina sam otišao u Beograd, on je bio tu za mene", počinje svoju crno-belu priču Bojović.
Sa 14 godina sa jednom torbom došao je vozom u Beograd. Svoj cilj da zaigra za prvi tim Partizana nikada nije dosanjao, ali je uspeo da ostvari velike stvari i napravi - veliku karijeru.
"Roditelji su me pustili samog u Beograd i nije im bilo lako. I meni je bilo teško, prve dve nedelje sam bio nostalgičan i plakao sam. Kasnije sam se pogledao u ogledalo, rekao sebi ti si Partizanovac, a došao si u Partizan. Hiljade dece žele da bude tu gde si ti. Prestani, kreni da radiš i ostvari svoje snove. Donekle sam i uspeo i hvala Bogu da sam imao priliku da dođem u Partizan, da sarađujem sa Zvonkom Popovićem. Sa 14 godina kad odeš u Partizan je teško, ali je kasnije jako dobra životna škola. Stasaš i sazriš mnogo brže nego tvoji vršnjaci."
Čak je u to doba plaćeno ozbiljno obeštećenje za njega. Za razliku od situacije sada, nije se baš tada plaćalo za 14-godišnjake.
"Tada je u Lučanima bio Vića Petrović i kada je čuo da me Partizan traži bilo je nekog zatezanja. Partizan me pratio i ranije. Davao sam po 20-30 golova i kada sam Zvezdi dao tri gola u svlačionici su mi prišli ljudi iz Partizana. 'Sine da li bi došao u Partizan, da li možemo da dobijemo broj telefona.' Dao sam fiksni broj telefona da zovnu mog oca. Sećam se dana kada su zvali. Kada sam se javio i čuo: 'Dobar dan sine, ovde Zvonko Popović, trener Partizana', mene je samo preseklo. To je doživljaj na koji se i dan-danas ježim jer je to za mene bilo ostvarenje sna. Sanjaš da igraš u Partizanu od malih nogu.
Plaćeno je to neko obeštećenje, to je tada bilo 40.000 maraka, ali to je bila jako dobra cifra u to vreme. Partizan je platio i prešao sam. Ostvario sam svoje snove samim tim što sam zaigrao za Partizan. Nažalost nisam dobio priliku da zaigram za prvi tim, ali eto. Jednim delom mi je srce ispunjeno."
Da se rodio deset ili dvadeset godina kasnije, sa brutalnim statistikama koje je imao u mlađim kategorijama teško da bi dočekao seniorski debi u Srbiji. Ovako nije dobio poziv ni na pripreme Partizana.
"Često se šalim da mi je krivo što tada nije bilo ovo sadašnje vreme. Zamislite da sada neki dečak u kadetima da 36 golova, sve iz igre. I posle toga za juniore 21 gol! U to vreme nisam dobio priliku ni da odem na pripreme. Meni je isticao stipendijski ugovor, očekivao sam da odem na neke letnje pripreme i pokažem koliko mogu. Dajte mi pripreme da ja pokušam da dam neki gol, da ja vidim da mogu da se nosim. Nikada nisam dobio šansu, neću uopšte da pričam zašto. Možda ja znam i pretpostavljam zašto. Možda ja znam i pretpostavljam, ali ne želim da imenujem nikog i da pričam o tome. Sigurno da je i tada, kao što i danas ima, raznih stvari, kombinacija. Zalomilo se na meni i mnogi ljudi znaju moju priču. Možda je i dosadila ljudima, ali je ona nesvakidašnja. Da ne dobiješ priliku u prvom timu nakon svega što si prošao, gde si igrao za reprezentaciju, gde si se sa turnira u inostranstvu davao golove. Ali što te ne ubije to te ojača i otišao sam nekim drugim putem i opet tim drugim putem sam napravio nešto na šta sam veoma ponosan", kaže nam emotivni Bojović, sa suzama u očima dok priča o odlasku iz voljenog kluba
Teleoptik je čast
Milan Bojović nikada nije dobio šansu u prvom timu Partizana, ali je prošao mlađe kategorije i bio je deo strašnih timova Teleoptika.
"Tada su to bile nemoguće generacije. Da uzmete te igrače, svih 20-30 bi igralo za prvi tim bez problema. Nešto se promenilo u samoj organizaciji omladinske škole Partizana. Imali smo vrhunske trenere, bivše fudbalere Partizana - Zvonka Popovića, Zvonka Živkovića, Dušana Trbojevića, Slađana Šćepovića. Kao i ja što želim da radim, pravili su vrhunske talente i igrače. Za mene je katastrofa, da deca sa 14-15 godina idu preko, ali to je postao veliki biznis. Od 14-15 godina se priča o ugovorima i milionima, a mi smo u to doba samo igrali fudbal, o tome nismo ni mislili. Partizan sada polako počinje da liči na onu nekadašnju školu fudbala, ali je to i dalje daleko. Tada smo bili među najboljima u Evropi, svuda gde se pojavimo smo osvajali turnire, bili smo u vrhu", dotiče se situacije u Partizanu i Teleoptiku.
Sada svako malo neko odbije da igra za razvojni tim crno-belih. Nekada to nije bilo moguće ni kao opcija, misao. Bila je čast zaigrati za ovaj tim,
"Kad te pozovu da igraš za Teleoptik maltene si u prvom timu Partizana. To je bila čast i privilegija. Došlo je vreme da se sada mnogo mladim igračima udovoljava. Ide im se uz dlaku, samo da im se dodvore i da se od te dece ima neka finansijska korist. Nas niko ništa nije pitao. Igraš za Teleoptik, gineš i nadaš se da ćeš da budeš prebačen u prvi tim jer je stalno te utakmice neko gledao. Daš gol-dva i onda ideš kući i nadaš se da je neko video. To je bio stepenik ka prvom timu. Vidite danas njima je ispod časti, svi bi odjednom da igraju u prvom timu, svi bi odjednom da igraju u prvom timu, svi bi odjednom da igraju Ligu šampiona. Obično se desi da odu negde, pa se onda vraćaju jer nisu lepo ceo proces prošli."
"Skupljali smo po dinar, da ne budemo gladni"
Ne samo da je bila čast igrati za Teleoptik, već su mladi igrači jedva čekali šansu u seniorskom fudbalu. Tako je pre debija za "optičare" otišao na dve pozajmice u niže rangove Bojović. Tu je doživeo najgore momente u karijeri, ali su baš ti momenti od njega napravili i čoveka i fudbalera.
"Otišao sam na šest meseci u Klupce i bilo mi je zadovoljstvo da odem, da se odmerim u prvom timu gde sam za polusezonu dao osam golova. Ostavio sam dobar utisak i nakon toga sam otišao u Srem iz Sremske Mitrovice. Dogovorili su moju pozajmicu na godinu dana, međutim tih godinu dana ne pamtim po lepom i to mi je možda i period kada sam jedino u životu pomislio da ne igram fudbal", ističe on, pa nam priča o mukama iz Srema.
"Loši uslovi, neredovna primanja. Imao sam stipendiju iz Partizana, ali plata u Sremu se nije davala redovno. Sećam se da smo mi igrači Srema uveče gladni skupljali po dinar. Svako da neki metal što imamo i idemo kod Albanca koji ima pekaru, kupimo po četiri-pet kifli da jedemo. Mi nismo imali da jedemo, zamislite sad tu situaciju! Profesionalno igraš za neki klub, a nisi primio platu. Nije plaćena hrana čoveku u restoranu, on zabrani pa nemamo da jedemo. Ali sve to kroz život te ojača.Nikada neću zaboraviti taj period kada nismo imali. Uvek pričam svojoj deci - da bi znao da poštuješ ono što imaš uvek moraš da znaš kako je kada nemaš. To sve na izvolite kad je u životu, oni ljudi koji imaju sve nemaju predstavu kako je kad nemaš. Taj period Sremska Mitrovica i Klupci su za mene imali veliki uticaj. Tada sam doživeo neke stvari ne samo fudbalske gde sam stasao kao čovek i shvatio neke stvari. Kasnije sam kroz život prolazio lakše kroz neke stvari i ništa mi nije bilo teško", govori nam o životnim lekcijama naš sagovornik.
"Nikad neću zaboraviti suze ispred JNA"
Nakon toga obukao je dres Teleoptika, gde je u svakom meču mladi tim Partizana posmatran kao meta. Nije bilo lako, a konkurencija je bila paklena.
"Svi nas uvek gledaju kao Partizan. Tada su igrali Sulejmani, Ivan Radovanović, Neca Tomić, Nikola Grubješićem, Nenad Adamović, Bosančić je bio sa nama jedno vreme, Ivan Obradović. Lazevski, Marinkovići isto dođu kada ne igraju za prvi tim. Bilo je tu stvarno ozbiljnih igrača.. Nisam ja ni mogao uvek da igram, dođe Grubješić on igra, a ja sam na klupi."
Bilo je i onih koji su ti tada Teleoptik preskakali. Ipak, da bi se to desilo morali su da budu mađioničari. "Joveta? On nije ni dirnuo Teleoptik, odmah je igrao za seniore. To je lakoća, moć, dar od Boga, Bio je šmeker na terenu. Pratio sam ga, čim je debitovao pravio je razliku. Drago mi je što je napravio karijeru, da nije bilo povreda napravio bi i više."
Kada je odigrao sjajnu sezonu u Teleoptiku i nametnuo se golovima rečeno mu je da - može da ide. U konkurenciji Srđana Radonjića, Dragana Čadikovskog i viskog Brazilca Vašingtona ne da nije dobio minute, nego nije pozvan ni na pripreme.
"To su bili igrači, uz dužno poštovanje prema njima, sa kojim smo mi iz omladinske škole bili barabar. Kao što se desilo sa Jovetom, mislili smo i mi da treba da dobijemo šansu. Smatram da bih napravio nešto da sam zaigrao u Partizanu. Prošao bih i bolje u karijeri, možda bi dobacio i do reprezentacije i lige petice jer je Partizan izlog, odskočna daska i tamo gde treba da se pokažeš. Ja to nažalost nisam dobio, a zasluživao sam je. Realno je bilo da mogu da prođem u toj konkurenciji. Sto puta sam to pričao, sam sam sebi dosadan, ali mislim da je bilo realno.
Nikad neću zaboraviti moje suze, kada sam napustio Bjekovićevu kancelariju. Kada sam izašao ispred stadiona, tad su mi saopštili da ne računaju na mene. Istekao mi je stipendijski ugovor, a profesionalni su bili 10.000 maraka. Platica neka na ruke i to je to, samo da te vežu na četiri godine. Pa ako se izboriš, dobićeš više. Međutim nisam to dobio, dobio sam šut kartu. Kada sam izašao i okrenuo se, odmah su me pukle emocije. Vidim onaj Partizanov grb na zgradi i plačem", kaže nam emotivni Bojović.
"Imam ovde jednog malog za reprezentaciju"
"Nije prošlo dva dana zvali su me iz Čukaričkog. Uz pomoć porodice sam to podneo super. Upravo taj život kada sam bio gladan me je ojačalo. Kada dođeš onda u situaciju kada je teško znaš kako dalje. Otišao sam sa 14 godina od kuće, otišao sam na voz i otišao u Beograd sam. Neću da dozvolim da to propadne. Ne računaju na mene u Partizanu? Ok, idem dalje. I na kraju sam uspeo, ne samo kao fudbaler nego i kao čovek. Izgradio sam se kao ličnost, oženio sam se, imam četvoro dece. Fudbal me je izgradio kao osobu, prošao sam puno sveta, stekao puno prijatelja i mislim da mi je fudbal mnogo dao", nastavlja svoju priču legendarni napadač.
Došao je da bude četvrti špic Čukaričkog, a sa dolaskom Dragoslava Stepanovića izborio se za mesto u timu. Značilo je kada jedan takav trener veruje u tebe.
"Ako veruješ da zaslužuješ da igraš u Partizanu, onda veruješ da zaslužuješ da igraš i u Čukaričkom. Svi su oni bili strašni igrači i momci i nije mi puno trebalo da postanem prvi napadač. Šansu sam dobio kod Stepija. Stepi je jedno vreme stalno potencirao da ima napadača za reprezentaciju, mene je isticao u prvi plan uz golmana Bojana Isailovića. Odmah sam dao pet golova u Superligi i taj Čukarički mi je bila odskočna daska."
Fenomenomenalno!
"Ma to je šarmer jedan, šmeker. Zamislite trenera koji vam se obraća sa Vi. Svakom igraču persira. Priča sa vama, ima neke šmekerske fazone, stalno je pozitivan. Fudbalski nam je mnogo toga doneo, sve se radilo u brzini. Dan-danas se čujem sa njim, javi mi se i čast mi je što mi je bio trener i prijatelj. U to vreme smo bili četvrti, to je bio istorijski uspeh kluba", priča nam o popularnom Stepiju naš sagovornik.
Anegdota sa njim je bilo mnogo, ali samo je jedna bila - fenomenomenalna.
"To je bila atrakcija u što je jedan Dragoslav Stepanović došao u srpski fudbal. To je bio bum, svi su pisali o tome. Bio je neverovatna faca, ja ga pamtim po mnogim anegdotama. Sećam se da je vozio A klasu Mercedesa. Živeo je blizu stadiona i kad god dolazi na stadion na parking ispred Čukinog stadiona otvoreni prozori, muzika do daske. Otvoreno, odvrnuto. Zamislite scenu, Stepi dolazi, odvrnuta muzika, Ćira peva: "Fenomenomenalno osećam se, fenomenomenalno ..." A Stepi izlazi iz kola onako sa brkovima, ide, mi svi plačemo, to je scena koju moraš da dožviš.
Milion takvih scena i situacija, sa Stepijem je uvek bio šou i smejanje. Stvarno nesvakidašnji trener koji je doneo nešto novo u srpski fudbal. Kod njega nije bilo nikakvog foliranja. Bio je prijatelj sa nama i svi su ga voleli. Danas je najvažnije da voliš trenera i da za njega hoćeš da pogineš. Stepija su svi voleli i sa svima je bio super. I kada sam igrao i kada nisam igrao, ja sam ga obožavao."
Baš kod Stepija desio mu se možda i najteži promašaj u karijeri. Pamtiću ga ceo život i to do svakog najmanjeg detalja. "Lopta po levoj strani, neko sa leve strane zavrće, po liniji lopta ide. Ranđelović na prvoj stativi, ja prolazim, mogao sam da se ušetam sa loptom u gol. Prelazi mi lopta preko noge i ostaje na liniji, Anđelković izbacuje. Zvezda nas je pobedila sa 1:0, da sam dao gol to bi za mene bila velika stvar."
Kafa sa Pericom? Čoveče!
Posle vremena u Čukaričkom i golova na Banovom Brdu dobio je sjajnu ponudu Jagodine i zaigrao sa idolom svojih drugara koji su navijali za Crvenu zvezdu.
"Najveće ime sa kojim sam igrao u Jagodini je Perica Ognjenović. Već sam napravio ime u srpskom fudbalu, dva puta sam po dva gola dao Jagodini i dobio sam jako primamljivu ponudu. Otišao sam u Jagodinu, dao dosta golova. Perica je bio jako prijatan lik i dobar prijatelj. Sećam se da u Lučanima kada drugari koji navijaju za Zvezdu kada daju gol viču - Perica Ognjenović. A ja sada pijem kafu sa tim Pericom! On je bio legenda Crvene zvezde, barabar sa Dejanom Stankovićem, ako ne i bolji kada je igrao u Zvezdi. A normalan lik. Bilo je lepo igrati sa njim jer je bio majstor, njegova je lopta imala oči."
Posle toga je i u Vojvodini imao sa kim da igra. "Stiven Apija, Abubakar, Merebašvili, Brana Ilić, Stevanović, Mojsov, Miroslav Vulićević, Ljubinković, to su sve vrhunski igrači. Bilbija i Petar Škuletić su bili tu, to je bilo nemoguće kakva ekipa, a treba svi da igraju. Meni se ne sviđa u srpskom fudbalu što previše stranaca dovodimo. Pogledajte da u omladincima i mlađim selekcijama igraju stranci, pa da li je to realno? To je katastrofa za našu decu, ja bih to zabranio. Ne mogu da verujem gledam skoro utakmicu Radnik Surdulica - Javor, cela ofanzivna linija stranci, a kad izađe stranac opet ulazi stranac. Pa gde su tu naša deca, naši igrači? Kako da pravimo fudbalere?", pita se on.
Rat u Izraelu, a ja na plaži
Nakon što mu je propalo nekoliko transfera u inostranstvo ipak je otišao preko i to u Grčku. Da nije iz Lučana, tvrdi da bi godinama bio tamo.
"Mnogo je u Grčkoj bilo Južnoamerikanaca, oni ih obožavaju. Da sam se prezivao Domingez bio bih milioner, ne bih nikada iz Grčke otišao, ali eto. Oni se lože na te Martineze. Dovedu nekog Martineza, nema kvalitet, ali njima je vau", objašnjava nam Bojović.
Sledeća stanica bila je vrlo egzotična. Izrael, ali Bnei Sahnin, jedini arapski klub u prvoj ligi. Tada nije bilo rata kao sada, ali zapravo... "Bilo je i tada isto. Jevreji i Arapi se tamo jako mrze. Kada igramo sa Beitarom u Jerusalimu to je ratno stanje, obezbeđenje oko tebe, policije koliko hoćeš. I tada je u Izraelu bilo problema, uvek je tamo rat. I muškarci i žene nose kalašnjikove i svi imaju ovlašćenja da pucaju. Jezivo je malo, ideš ulicom ono svi puške i naoružani. To je sve normalno", priča nam on.
Ipak period od šest meseci u Izraelu pamti po plaži, kartama i Vladimiru Stojkoviću. Bilo je kao na ekskurziji.
"Tada je Vladimir Stojković bio u Makabiju iz Haife i sa njim sam bio svaki dan. Završim trening u Sahninu i odem kolima do Haife za 15-20 minuta. Sednemo u njegov auto i u Tel Avivu smo ceo dan na plaži. Igrali smo mau-mau na plaži non-stop. Zamisli kad mi trener kaže: 'Jesi ti došao ovde na odmor ili da igraš fudbal? A ja dolazim crn sa plaže, izgorela mi ramena ne mogu dres da obučem za trening. Znaš koji život! Lubenica, dinja, klopica. Igramo mau mau nas četvorica i obavezno opklada. Ko izgubi nasred šetališta radi sklekove. Završava se, ljudi prolaze, preskaču, a Stojke radi 20 sklekova, svi gledaju da li je normalan. Ali obavezno je moralo da se ispoštuje.
Sećam se jednom smo bili u kafiću, otvorena bašta. Opklada - došao čovek parkirao biciklu i ko bude poslednji mora da ustane sa stola, da priđe, sedne na biciklu i da turira pred svim gostima. Zamisli zadnji Stojke, Ultra popularan, svi ga znaju. Šminka, kosica, ozbiljna priča. Ali kakav je kralj, uvek ispoštuje. Ustaje, košuljica, seda na bicikl. Čovek čiji je bicikl mislio da hoće da mu ga ukrade! Posle smo se smejali sa tim čovekom", priča nam uz široki osmeh i pozdrav za svog drugara iz izraelskih dana Bojović.
Ipak odmoru je bilo lepo, ali je uskoro karijera morala da se vraća na pravi put. Poslednji gol u dresu Sahnina to je mogao da pokvari.
"Dogovorim se da se vratim u Larisu, nekako izmolim ove da me puste. Utakmica je bila baš protiv Stojketa kod nas. 1:0 za Makabi, 91. minut ja dajem gol Stojketu. 1:1. Erupcija oduševljenja, upadaju navijači na stadion, nose me. Dajem gol i hvatam se za glavu, neće me sad pustiti! Predsednik kluba neće da me pusti, ne može da to uradi navijačima. Na kraju sam morao da lažem da me puste!"
Umesto Madrida pustinja i svemir
Nakon dobrih igara u Grčkoj dobio je poziv iz lige petice. I to baš iz Rajo Valjekana, da zaigra u Madridu. Sudbina ga je umesto tu odvela u azijsku pustinju na 60 stepeni celzijusa.
"Iz ove perspektive mi je žao, ali tada nisam mogao da se kockam. Predgrađe Madrida, prelep život, ali... Zvanično dobijam ponudu iz Kaisara iz Kazahstana u isto vreme kada sam dobio pismo od Rajo Valjekana. Oni su zainteresovani da dođem da pregovaramo i u roku od sedam dana će upravni odbor doneti odluku. Od Kazahstanaca dobijam zvanično ugovor na mejl, bilo je uzmi ili ostavi. Nisam mogao da se kockam, nisam smeo da propustim to jer mi to rešava egzistenciju. Nije bilo realno. Prihvatim ponudu Kazahstanaca i putujem u grad koji je usred pustinje. Imaš opciju da ideš u Madrid i opciju za pustinju, 60 stepeni svaki dan. Vetrovi, pesak leti u oči. Dolazim pred kraj sezone, dolazim sa pauze, sa mora. Oni usred sezone, odmah ulazim u mašinu. Utakmica na veštačkoj travi, 58 stepeni zvanično. Završava se meč 0:0, izašao sam u 60. minutu nisam mogao da stojim, gore kopačke!"
Teško je zamisliti život na takvom mestu, ali bilo je i lepih uspomena. Između ostalog naš sagovornik je video kako se leti u svemir.
"Gde god kreneš ili se voziš 12 sati kolima ili avionom. Srećom sam putovao na te utakmice i cirkulisao, ali moja žena najbolje zna kako joj je bilo u tom gradu sa ćerkicom. Velike vrućine, pesak, životni standard je jako loš. Nismo mogli da nađemo meso za obroke, jeli smo konjetinu. Možete da zamislite ljudi na ulicama poređaju najlon po trotoaru i pile na 50 stepeni stoji na ulici i tako prodaju. Tu je bila svemirska stanica Bajkonur. Išli smo gledali smo zajedno uživo poletanje rakete. Cela ekipa sa stručnim štabom. U dva sata ujutru smo kretali, u pola četiri je bilo poletanje. Stajali smo na 300 metara., Trese se cela zemlja, kreće da se drma tlo. Neverovatna moć.", prisetio se svojih pustinjskih dana Bojović za MONDO.
U Lučanima bih dao gol i Realu
Imao je svoje ime u srpskom fudbalu Milan Bojovič i te 2019. godine kada se vratio u svoje Lučane. Već je odigrao jednu sezonu u Mladosti, dao 16 golova, ali malo ko je mogao tada da pomisli da će upravo on biti prvi čovek sa 100 golova u Superligi.
"To je nešto neverovatno. Znate kad ste rođeni negde, a onda dođete među svoje ljude, na stadion gde ste počeli, gde sve osećate kao svoje. Svaku travku, kamenčić osećate kao svoj i osećate se dominantno. Imao sam dodatno samopouzdanje, svaku utakmicu sam se pitao samo da li ću da dam jedan ili dva. Ozbiljan procenat sam imao realizacije, na 170 minuta sam davao gol. Toliko sam imao samopouzdanja u Lučanima da sam mislio da ću i Real Madridu tu da dam gol. Svakome mogu da ga dam", ističe Bojović.
Nije bilo lako dati 100 golova, a taj 100. je bilo najteže postići. Oči cele Srbije bile su uprte u njega i već se pričalo da on to ne može. Da ga je pritisak pojeo.
"Interesantno da sam dao 99. gol i nakon toga tri utakmice nisam zatresao mrežu. Svi su pričali da me je pojeo pritisak, frka, da ne mogu da dam gol. Pitao sam se šta se dešava? Utakmica sa Kolubarom je poslednja pre pauze i ako ne dam na njoj gol ostajem na 99. Nije mi to bilo to, hteo sam na pauzu da odem sa 100 golova. Tri prethodne utakmice sam igrao vrhunski, asistirao sam, ulazio u šanse, ali nije htelo. Penal za nas! Odlučim da šutnem i odlučim da probam posred gola. Ona mi ode malo visoko, udari u prečku i ode preko gola. Promašim. U mojoj glavi je već bilo... Razmišljam da li je moguće? Međutim nisam se predavao i došla je ta situacija kada mi je Jojić spakovao asistenciju i dao sam gol levom nogom. Kada sam je pogodio i kada je lopta ušla u mrežu prvo sam gledao da li je sudija digao ofsajd. Kada sam video da nije digao zastavicu tih pet-deset sekundi me tresao adrenalin. Posle 10-15 sekundi kada sam došao sebi bio sam svestan.
Kada sam došao u svlačionicu nisam bio svestan šta sam uradio. Na tuširanju kada sam stao pod tuš i kada sam smirio emocije krenule su mi suze radosnice. Shvatio sam - dao sam 100 golova u Superligi. Vratio sam film kada sam iz Požege krenuo iz Požege sa dve torbe da igram fudbal. Vratio sam film gde sam bio, koliko nekada nisam imao sreće, a opet ostajem upisan u mojoj zemlji Srbiji kao prvi igrač sa 100 golova. To se pamti!"
Nije bio prvi strelac lige
Na kraju sezone 2022-23 Rikardo Gomeš bio je prvi strelac Superlige sa 19 golova, a Aleksandar Katai je dao 17. Na 11 je ostao Milan Bojović koji je otišao na polusezoni i nikada to sebi nije oprostio.
"Mnogo mi je žao, ali ne mogu da vratim vreme. Tada sam na polusezoni bio prvi strelac lige sa 11 golova. Rikardo i ja smo dali po 11 golova i prošao sam pripreme sa Mladosti u Turskoj. U klubu je tada bilo trzavica i finansijskih problema i dogovorio sam se sa Neškom da ću da spustim primanja jer sam odatle i hoću da pomognem klub. On mi je obećao da niko neće imati ugovor veći od mene. Međutim krenuli smo loše u sezonu, prelazni rok je još bio u toku i posle mene je dovedeno dva-tri igrača koji su dobili veće ugovore. Osećao sam se malo neprijatno. Smanjio sam ugovor, a dao sam 11 golova za polusezoni. Nije mi bilo svejedno i na pripremama sam to pomenuo. Tražio sam Nešku isti ugovor kao igrači koji su došli. Rečeno mi je da će se to rešiti. Vratili smo se u Lučane, prošlo je nedelju dana i se nije rešilo. U međuvremenu sam dobio dobru ponudu iz Uzbekistana i prihvatio sam ponudu. Rekao sam Nešku da idem i temperament me je odvukao. Pogrešio sam, trebalo je da ostanem i budem prvi strelac lige. Bio bih do kraja prvi strelac sigurno. Otišao sam, taj klub se vrlo brzo ugasio, ostali su mi dužni. Dobio sam ih na sudu, ali se klub ugasio. To je razlog zašto sam otišao, danas mi je žao", iskren je on.
Bojović vs Kaluđerović
Malo je danas lokalnih heroja kakvi su nekada bili Dragan Radosavljević, Petar Divić, Dejan Osmanović... Baš zato je Srbija sa velikim užitkom pratila višesezonsku trku Bojovića i Andrije Kaluđerovića za prvo mesto na večnoj listi strelaca Superlige.
"Andrija je vrhunski centarfor, takvih nema više. On je mene gurao i ja njega. Uvek su nam prenosili iz svlačionice šta se priča. On je uvek gledao da li sam dao gol, ja sam gledao da li je on. Ko vodi, ko je kome pobegao. Odigra Rad ili Proleter utakmicu, on da gol pa je pritisak na meni, sada moram i ja da pogodim. Hajde da ga stignem, da ga prestignem, da mu se odlepim. Žao mi je bilo kada je prestao da igra, ja sam dao 100 golova sam. Nedostajao mi je posle. Došao sam do stotke, nisam imao pratnju. Rekao sam mu jednom prilikom, voleo bih da je ostao, pa nek i on dođe prvi do stotke. To je bilo nešto lepo, cela Srbija je to pratila. Ostaće to upisano", završio je on.
Ima nešto mnogo bitnije od fudbala
"Dan danas se trudim da vaspitavam decu kako su mene vaspitavali moji roditelji. Mislim da je mnogo bitno šta poneseš od kuće, a to kakav sam ja danas čovek smatram da je zasluga mojih roditelja. Od onoga kada sam krenuo put Beograda. Za sve što sam uradio zahvalnost dugujem roditeljima", ispričao nam je Milan Bojović.
A na kraju ove neverovatne fudbalske priče koja nas je vodila od Lučana do pustinje, od Srema do Azije i od Jagodine do izraelskih plaža ipak moramo reći da fudbal nije najbitniji.
"Morate u životu da imate sreće i da budete pametni kada birate životnog partnera. Oženio sam se divnom ženom Anđelom koja mi je rodila četvoro dece i koja je stub porodice. Mnogo puta nisam bio tu, a ona je brinula o njima. Morao sam da radim svoj posao, da budem i aktivan u porodici, ali ne bih mogao sve to bez nje. Pored karijere i svega po čemu si poznat mnogo je bitnije kakav si čovek i kakvu porodicu napraviš. Najveće bogatstvo su supruga i deca i što sam stvorio sebi dom. To što imam porodicu i decu i kako ću sutra ja da ih vaspitam. Ono što je Milan Bojović kao fudbaler je nešto drugo, ali ovo što je unutra čuvam i ne dam nikome da dira", završio je svoju neverovatnu priču Milan Bojović.
U vreme kada nema lokalnih heroja, kada svi odlaze preko kao deca, namestilo se tako da Milan Bojović ne dobije zasluženu priliku u Partizanu, ali da u svojim Lučanima ispiše istoriju srpskog fudbala. Slobodno pošaljite dete kod njega na treninge, ne zato što je dao 100 golova nego zato što danas trči za četvoro dece zajedno sa suprugom. Kao što je i sam rekao - to je ipak mnogo bitnije.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO: