"Nešto mora u životu da se rizikuje. Možda sam ja previše rizikovala, ali dobro. To je tolika ljubav bila prema tom sportu da je to neverovatno", rekla je za MONDO legendarna Ljiljana Knežević kada smo sa njom pričali o tome kako je mali Kruševac osvojio Evropu dok ga je NATO gađao bombama.
Te 1999. godine 24. marta krenule su da padaju bombe po Srbiji, a život nije stao. Fudbaleri su igrali ratnu ligu i prkosili bombama, rukometaši Partizana su na dan kada su bombe krenule da padaju na zatvorenoj Banjici pobedom nad Crvenkom osvojili titulu.
Tokom NATO agresije odigran je i jedan košarkaški kup koji je osvojio Partizan, AEK je herojski stigao u Beograd i odigrao meč koji mu srpski narod nikada neće zaboraviti. Ali je čak i Srbija zaboravila da je jedna grupa devojaka herojski prkosila tako što je te 1999. godine osvojila evropski trofej!
Od beton lige do evropskog trofeja pod bombama
"Onog trenutka kada sam se ja vratila ljudi iz kluba su tražili moje mišljenje koga da dovedu ovde. Došle su Zlata Paplacko, Snežana Damjanac, Mira Čelebić, Zagorka Baštovanović, naša Danijela Erčević.... Napravio se jedan stvarno sjajan tim, to je pokrenulo ceo grad. Stvarno se živelo za to", prisetila se sastava Napretka koji je 1999. godine osvojio Kup gradova Ljilja Knećević.
Redom su neustrašive devojke iz Kruševca dobijale Melding, Krasnodar, danski Fridrikshafen i rumunski Ocelul, a onda su pehar dobile za zelenim stolom nakon što rivalke iz Holandije nisu smele da se pojave na finalu. Jedna od heroina je u Kruševcu bila od vremena beton lige i dočekala je da u najteže vreme donese trofej.
"Na prvi trening sam otišla sa 12 godina i provela sam punih 20 godina i igračica sam sa najdužim stažom u Napretku. Bila sam kapiten devet godina i od međurepubličlke lige sam krenula. Ušli smo potom u drugu ligu, pa u prvu ligu i na kraju u Superligu. Prošla sam kroz sve promene, sazrevanje i rast kluba. Meni je puno srce zbog toga jer sam bila tu od amaterskog kluba do najprofesionalnijih godina, U to vreme su sve igračice bile reprezentativnke", rekla nam je Danijela Erčević.
Trener kluba Đorđe Rašić zadesio se u Kruševcu tog 24. marta, ali ne samo kao trener popularnih "žorkica" već i kao selektor SR Jugoslavije.
"Vodio sam tada i žensku juniorsku reprezentaciju i to veče kada su počele sirene imali smo trening u Kruševcu pred neke kvalifikacije. Nisam hteo da prekinem trening", počeo je on.
"Zove me njena majka i plače"
"Te sezone 1998/99 su se sklopile kockice. Čitave te sezone sam bila ubeđena da ćemo svaku utakmicu dobiti. Mi gladne uspeha i trofeja, dosta dugo smo prolazili nekih pet-šest godina kroz taj proces igranja u evropskim takmičenjima. Pet puta smo bile vicešampionke Jugoslavije, ta Budućnost nam je bila najveća prepreka što smo te 1998. 23. decembra preskočili i uzeli kup Jugoslavije u Kruševcu. To je moj prvi trofej u karijeri. Ja nisam znala šta ću od sreće. Od 12. godine sanjaš da nešto uspeš. Taj trofej nam je dao još veća krila", govori nam Danijela Erčević o tim godinama kruševačkog rukometa.
ŽORK Napredak do te 1999. godine nije osvojio nijedan trofej u istoriji, a onda su iste sezone uzeli kup 23. decembra u finalu protiv Budućnosti, pa potom i Kup gradova. A to finale kupa SRJ pamte ljubitelji rukometa po Ljilji Knežević.
"Nikad ne mogu da zaboravim to, Ja sam joj kao predsednik kluba zabranio da igra jer je to bila teška povreda. Njena majka me je zvala usred noći pred utakmicu i molila da je pustim da igra. Kaže: 'Molim te pusti je, ona će da se ubije, ako ne igra'. Evo sad mi idu suze na oči. E takva je bila Ljilja Knežević", priča nam Vladimir Lapčević, nekada alfa i omega kruševačkog fudbala, a u to doba prvi čovek rukometnog kluba.
A o kakvoj se povredi radilo? Reći će nam sama Ljiljana Knežević.
"Osvojili smo i kup, ali igrali smo i Evropu gde sam povredila vratni deo kičme. Prognozirana je operacija i završetak karijere. Onog trenutka kada je trebalo da odem u London na operaciju tražila sam od tog najboljeg doktora na svetu garanciju. On je rekao da tu ne sme niko da daje garancije jer je u pitanju splet sitnih nerava. Na svoju ruku sam uz kruševačke doktore rešila da odigram finale kupa sa okovratnikom!".
"U petak uveče se pojavljujem u hali, a sutra se igra finale kupa. Mene cela uprava vraća kući, zovu moje roditelje, pričali su im da ću ostati invalid. Međutim ja sam odlučila da igram i u momentu kada se šutirao odlučujući penal niko nije hteo ni smeo. Trener me je pozvao i rekao: 'Hajde šutni, tebi niko neće zameriti šta god da bude.' Šutiram i vidim već loptu kako se odbija. Ima i neke sreće, lopta prelazi golmanki preko ruke, ulazi u gol i mi osvajamo trofej. To je bilo stvarno nešto za istoriju!"
Nije bilo lako ni treneru Rašiću da je pusti na teren, ali preko njene reči se nije moglo.
"Ljilja je neverovatan čovek i neverovatan igrač. Imala je kragnu i to je bio veliki rizik da ostane nepokretna, odvraćali smo je da ne igra, ali je ona odigrala taj meč. Pravi lider, nosila je Napredak. Osvojili smo kup tada što je bila senzacija. Hala je bila prepuna, 4.000 ljudi je bilo na meču i 4.000 je ostalo napolju. Kada smo dobili nastao je haos, ulazio je predsednik saveza prekidao utakmicu.... Tu je ključnu ulogu odigrala pokojna Slađana Dronić. Odigrala je fenomenalno, dala je 11 golova i donela nam trofej", priča nam on.
"Avioni zuje iznad, mi treniramo"
"Sa fudbalskim klubom čiji sam jedno vreme bio predsednik sam ušao u finale kupa Jugoslavije, ali ovo je za mene veći uspeh. U vreme kada su nas napadali, bombardovali, jurili, naša deca su pokazala najveću hrabrost i večito sam im zahvalan. Ponosan sam na to šta su ta deca uradila tada jer je to najviše zavisilo od njih. Da u vreme kada je teško, kada se ne sme izaći ni na ulicu, putuju na utakmice i tako se bore za svoj klub. Zlatna deca", kaže nam u suzama predsednik kluba Vladimir Lapčević.
"Imali smo sastanak sa devojkama predsednik Lapčević i ja i kada smo videli da devojke nemaju trunku straha i da žele da nastave bilo nam je jasno šta da radimo. Ja sam ih navodio na to da nastavimo da treniramo. Nastavili smo pripreme i radili smo gore na Bagdali u teškim uslovima. Svakodnevno se čulo zujanje aviona. Nisam hteo da se vratim u Šabac, sećam se situacije kad je jedna igračica došla sva od blata posle neke eksplozije na Bagdali. I ona takva nije htela da propusti trening, to je za mene bilo zapanjujuće", dodaje trener ovog neustrašivog tima Đorđe Rašić i nastavlja da nam opisuje te treninge.
"Vodio sam ih i na tenis pored Bagdale, a avioni gore lete. Nisu imale trunke straha. Nijedna se nije pokolebala i to nam je dalo dodatnu snagu. Da se jedna plašila, da nije želela da nastavi pustili bi je da ode i ne bi pravili nikakav problem. Ali ni jedna jedina nije imala trunke straha. Nekoliko treninga sam morao da prekinem jer se toliko čulo zujanje aviona. Prekinemo trening, pa se povučemo u svlačionicu i sedimo. Čim prestane zujanje aviona vratimo se na trening. Niko nijednog trenutka nije pomislio da napusti trening, neverovatno", ispričao je za MONDO.
Igračice su na treninge dolazile pod bombama, trenirale su bez struje, nekad blatnjave, nekad povređene, a na treninge se retko dolazilo kolima.
"Tada ni goriva nije bilo pa sam ja biciklom dolazila na trening. Sirene su bile i u putu i u dolasku i u odlasku, ali jednostavno kažeš neće valjda na mene i to je to. Srbi su hrabar narod, a sportisti su poseban soj ljudi. Ja sam kao osoba takva da se ne plašim ničega. Ni da preuzmem odgovornost na utakmici,da šutiram kada se odlučuje da li će da se uzme trofej ili neće niti bilo šta", kaže za MONDO Erčević.
"Nije bitno da li padaju bombe i gde se igra, trofej je naš"
"Ove godine je 27 godina od te sezone 1998/99 kada je osvojen kup Jugoslavije i Siti kup. Te godine smo igrali toliko hrabro i samouvereno kao da se ništa ne dešava u vreme bombardovanja Srbije. Trenirali smo pod sirenama, putovali za Sofiju gde nam je u stvari bio domaći teren. Bila je situacija kada smo u povratku prolazile pored Niša koji je u tim momentima bio bombardovan. Bilo je to upečatljivo sećanje", počinje priču o toj samoj evropskoj sezoni Danijela Erčević.
Počela je ta evropska sezona rutinski, još 1998. godine demoliranjem Meldinga 40:21 (18:11) u gostima i 50:20 (24:7) na domaćem terenu. Još je bila 1988. kada je Napredak u dva meča prošao Krasnodar (39:26 u Rusiji i poraz 31:24 u Kruševcu), ali već je bio mart 1999. godine kada je došlo vreme za četvrfinale sa danskim Fridrikshafenom.
"Mi smo samo htele da osvojimo trofej i kao i svi Srbi nismo se bojale. Presrećna sam jer sam bila deo te ekipe i tog vremena. Ekipe koja će biti upamćena kao najbolja ekipa svih vremena kruševačkog sporta, ne samo rukometa", rekla nam je Danijela Erčević, a složio se i njen trener.
"Mi smo bili spremni da to osvojimo jer smo osećali da smo jaki. Bili smo na dobroj formi, na vrhuncu, napravili smo pravu ekipu. Ambijent u gradu je bio takav da su svi živeli za rukomet. U ženskom rukometu to nikada nisam doživeo."
A da li se pred meč sa Fridrishafenom 6. marta pričalo o mogućem bombardovanju?
"Naravno da se pričalo. Međutim mi smo doneli odluku da nastavljamo da treniramo i da se borimo, pa kako god da bude. Nije to bilo nimalo svejedno. Vazdušnom linijom je možda nekih 200 metara od mesta gde je gađano. Živim tu blizu i ja kao da sam osetila tada kada je krenuo avion. Neki osećaj sam imala, bio je prisutan strah, ali želja za trofejima je bila iznad svega toga", rekla nam je Ljilja Knežević i dotakla se dvomeča sa Fridrikshafenom:
"Sve što sam zamislila da odradim išlo mi je za rukom. Celoj ekipi je sve išlo za rukom. Svaki trening i utakmica nam je dobrodošla da na tih sat i po-dva zaboravimo na ono što nas čeka. Jer smo svi znali da neće biti dobra situacija."
Tog 24. marta kada su bombe krenule da padaju po našoj zemlji i narodu, jedna grupa devojaka se zarekla da neće ustuknuti. Nisu im dali da više igraju u svom Kruševcu, ali više nije bilo ni bitno.
"Bio je 24. mart kad je krenulo bombardovanje i mi smo jako dobro napredovale u Kupu gradova. Malo smo bile zbunjene šta će se desiti, ali nismo odustajale. Nama je zaista bilo svejedno gde igramo. Da li je to Kruševac, Sofija, Banjica ili na strani u Danskoj, Nemačkoj, Austriji, totalno nam je bilo nebitno. Toliko smo želele uspeh i bile sigurne da ćemo osvojiti trofej da smo pod sirenama trenirale. Čuju se sirene, a mi sa osmehom, više se šalimo nego što se plašimo. Svi u Srbiji smo bili u tome, a zna se kakav smo mi narod. Nismo se plašile, samo nam je bilo da osvojimo trofej i uopšte nismo obraćale pažnju na okolinu i šta se dešava", ispričala je za MONDO Danijela Erčević.
Pred taj dvomeč odigran 6. i 18. marta 1999. godine bombardovanja još nije bilo, ali je kao neko ko je svoje igračice voleo i brinuo se o njima Vladimir Lapčević molio da ne rade ono što su kasnije uradile.
"Znali smo da postoji mogućnost bombardovanja i molili smo igračice da ne idu na meč i da kao klub odustanemo. Međutim one su mi rekle da će same da se organizuju i da odu! Takva je to bila ekipa, jedinstvena borbena i puna patriotizma. Rekle su mi da će one da idu, pa makar sve izginule, a ja ne moram sa njima. Da im ne trebam ni ja, ni trener, niti bilo ko. To je bilo da čovek ne veruje, dan-danas sam ponosan na tu ekipu."
Gađali NATO avione i pisali pisma ratnicama na terenu
Iako nam je sam Lapčević rekao da pritisci EHF da se srpski klub povuče iz takmičenja nisu bili veliki, biće da je ipak probao da na sve načine umanji svoj doprinos.
"Bilo je pritisaka, ali mi smo tada u klubu imali predsednika koji je čak i od mene tvrdoglaviji. Toliko je sve to voleo i ničega se nije plašio. Hvala mu na tome. Mi smo se preselili u Bugarsku, bili smo u nekom hotelu i kao da vidimo kako kreću avioni da napadaju našu zemlju. Mnogo je teško da se opiše taj osećaj. Vi napadate našu zemlju, a mi ćemo sutra da pobedimo i to je tako. To nas je nosilo", ispričala nam je Ljilja Knežević.
"Kako ne, već je bio pritisak da igramo obe utakmice tamo zbog blizine Kruševca Kosovu. Na jedvite jade su pristali da igramo u Beogradu, a kasnije već nisu hteli da prihvate da igraju ni u Srbiji. Neverovatan je pritisak bio", dodaje Đorđe Rašić.
Na kraju nisu uspeli Napredak da isteraju iz Evrope i otmu mu trofej, ali su ga isterali - iz Kruševca.
"Žao mi je bilo što u tom periodu našeg najvećeg uspeha naši Kruševljani nisu bili počašćeni da gledaju te utakmice. Pratilo se, svi su se divili nama i pričali da kad žene mogu tako šta mi muški da radimo. Nas je grad obožavao. Nigde kafu nismo platile, zaista je to bilo takvo vreme da bi i pored tog bombardovanja sve opet i ponovo", govori nam Danijela Erčević, a Ljilja Knežević nam je otkrila poseban detalj koji je motivisao devojke.
"Sećate se onih naslova u novinama - Ljilja kao tomahavk! Iz rovova su nam stizala pisma podrške koja ja čuvam. Ljudi koji su ratovali su nam slali pisma kako su uz nas, kako mi to moramo da osvojimo, da pobedimo. Kako to da vas ne diže? Neko tamo ratuje, a vas podržava. Sa nama su se svi tih meseci saživeli."
Kad su pogodili Kruševac, proradio je inat
Najveći sportski izazov za hrabre "žorkice" te sezone bio je rumunski Ocelul. Odbile su Rumunke da dođu u Srbiju pa je posle 30:27 (16:16) u Rumuniji na revanšu u Bugarskoj Napredak došao do finala pobedom 24:20, iako je na poluvremenu bilo 12:10 za rivalke. Između dva meča su rukometašice Napretka stigle u Kruševac, taman da posvedoče najvećem stradanju tog grada - gađanju mostova i pre svega gradske toplane 12. aprila.
"Užasno je bilo. Ja sam vazdušnom linijom nekih 300 metara i šta da vam kažem, odskočila sam, metar od stolice. Bio je jedan detalj interesantan posle nekoliko dana. U sklopu ugovora sam dobila lokal i otvorila kafić na 20 metara od Hale sportova. Baš u to vreme je pala bomba u blizini hale i geleri su oštetili fasadu i izlog mog kafića. To nas nije sprečilo da treniramo", ispričala je Danijela Erčević, a njenim saigračicama to je bio samo dodatni motiv.
"To je toliko podiglo moral kod igračica. Bio je tu dobar i trener Rašić, sve je bilo na visini, ali prvenstveno je to diglo moral kod igračica, čak i kod onih sa strane. Nije ih bilo moguće odvratiti od toga. Nije meni bio važan trofej koliko njihovi životi, ali one su išli na rizik pa kako bude", ispričao nam je veoma emotivni predsednik kluba Lapčević.
Od Stalaća do Kruševca, svi za heroine
"Ceo grad je živeo za rukomet. Od autoputa do Kruševca su bile kolone automobila, slavlje, doček. Kada smo došli na Trg kosovskih junaka bio je prepun, svi su slavili, ljudi su živeli za rukomet. To se nikad neće ponoviti. Nikad!", kaže Đorđe Rašić i u pravu je.
Kada je prođen Ocelul i kada je zakazano finale Siti kupa protiv holandskog Van Rit Nivehejna, iako je bombardovanje bilo u punom jeku Kruševac se digao na noge i dočekao je svoje heroine.
"Ceo Kruševac ih je čekao! Kada su dolazile iz Bugarske, između Stalaća i Kruševca ih je na putu sačekalo more ljudi. Tu je bilo toliko naroda da sam se ja zapanjio. Oko obale Morave je sve bilo puno. One su ponosne na to. Same bi otišle i osvojile trofej. Ja sam tu decu voleo i hteo sam da ih zaštitim da ne igramo to, ali one su rekle da će da izginu i odigraju taj meč. Onda sam ostao do kraja uz njih. Bili smo velika, velika ekipa", priča nam Vladimir Lapčević
Holandsko junaštvo
"Mi bismo to dobili, ali Holanđanke nisu prihvatile da igramo nigde, ni na strani. Zamislite koji je to bezobrazluk! One su znale da to ne mogu da dobiju regularno, da nema šanse. Mi smo pristali da igramo bilo gde osim u Holandiji. Van pameti bi bilo da se donese druga odluka. nisu želele da dođu ni u Mađarsku, Rumuniju tako da je to bila logična odluka da mi osvojimo trofej", ističa Rašić, a Ljilja Knežević samo dodaje: "Uplašile su se".
"Jako smo želele da odigramo to finale baš zato što su bile Holanđanke i to tek mislim da bi bila prava utakmica i dodatni motiv. Trajala je neizvesnot, nastavile smo da treniramo. Na kraju smo uzele taj trofej, te njihove igrarije nas nisu zanimale", ističe ona.
Posle mnogo pregovora i pokušaja da se našem sjajnom timu trofej uzme za zelenim stolom - pehar je došao u Kruševac. Holanđanke nisu htele da izađu Srpkinjama na megdan.
"Nije isto zasigurno, ali smatrajući da smo zaslužille pehar nije bilo razlike. Nije bilo te slasti kada posle utakmice podigneš pehar. Obavestili su nas. proslavile smo, upisane smo u istoriju kruševačkog sporta. Njihov je bio izbor što nisu htele da izađu na teren sa nama. Mislim da je to bilo i potcenjivački, samim tim je nama bilo i draže", jasna je i ponosna Danijela Erčević.
I gde smo sada?
Kada je NATO prvo gađao Srbe u Republici Srpskoj, pa onda i u Srbiji devedesetih, bilo je to u ime ljudskih prava, mira, demokratije. Ni tri decenije kasnije svima je jasno da su to bile trice i kučine. Svima od Venecuele do Irana.
"Na globalnom nivou vlada zakon jačega i nepravda. Tada je totalno neosnovano bombardovana jedna pitoma i ponosna zemlja. Mislim da nije bilo ni civilizacijski prikladno. Niko nije ni odgovarao za silne žrtve i posledice koje trpimo i 30 godina posle toga. Da se na tome završilo pa i hajde. Moram da napomenem da ne mogu da podnosim, a ne mogu ni da pogledam ovu decu u Gazi. Zaista je ovo potpuno lud svet i to kuda idemo je užasno. Svi ovi ratovi na Bliskom istoku dovode kompletnu civilizaciju u pitanje. Žao mi je što su naši ljudi, Srbi koji nisu osvajački narod, koji su se uvek branili ničim izazvano napadnuti. Trpeli smo mnogo šta i sada trpimo od kancera do mnogih bolesti koje nas pogađaju. Ima mnogo dobrih ljudi svuda, ali šačica demonizovanih pravi problem milijardama. Nažalost, ne daju nam da uživamo u ovako lepoj planeti u životu", zaključuje ovu blistavu i strašnu priču Danijela Erčević.
Pre 27 godina, dok su u ime nekakvih vrednosti gađali Srbe, heroine iz malenog Kruševca su pokazale da niko ne može da ih uplaši niti da ih pobedi. Naša je sramota što smo taj njihov čin zaboravili. Hajde da se setimo i da kažemo isto što i one. Ako ne daj Bože opet bude nečeg sličnog, mi ćemo biti dostojni onih koji su 1999. pokazali zube zloj imperiji.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO:
