Olivera verovatno ne spada u najuži krug omiljenih jugoslovenskih i srpskih glumica ali kada pomislim na nju, bolje reći, njene živopisne likove koje je tumačila, uvek pomislim kako je, makar za mene, ubedljivo najdraža filmska "keva".
Da, bila je neponovljiva kao Smilja u “Nacionalnoj klasi", topla i draga Mara u "Poslednjem krugu u Monci", a tek kao Banetova majka u seriji "Grlom u jagode"… Iako potpuno svestan da je to iluzija, ne mogu a da ne pomislim tako u sebi kako na nju gledam kao da sam je lično poznavao.
Toliko je bila - keva.
Olivera Đorđević rođena je u proleće 1925. godine u Beogradu. Njen otac bio je sreski načelnik, pa su zbog njegovog službovanja napustili prestonicu i selili se u više navrata. Tako je Olivera pohađala osnovnu školu u Nišu gde su se najduže zadržali. Neko vreme Đorđevići su boravili na Kosmetu, u Peći i u Prizrenu.
Još kao devojčica, bila je opčinjena recitovanjem i glumačkom igrom. Njeno detinjstvo provedeno u Nišu posebno je obeležilo dečije "pozorište" koje je Olivera osnovala zajedno sa svojim društvom i u njemu glumila likove i situacije koje je sama smišljala i "režirala".
Pred rat, Đorđevići se vraćaju u Beograd, useljavaju u stan u Dobračinoj ulici. Zgrada u kojoj su živeli je teško stradala u bombardovanju 6. aprila 1941, od njihovog doma nije ostalo ništa, srećom, ostali su na okupu živi i zdravi. Odmah po okupaciji njen otac je penzionisan, te je nastupio jako težak period za njegovu porodicu.
Olivera je išla u Prvu žensku gimnaziju. U međuvremenu, preselili su se na Banovo brdo, a temperamentna, jedra devojka krupnih očiju i širokog osmeha postaje član amaterskog pozorišta KUD "Branko Krsmanović". Posle velike mature odlučila je da upiše istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu.
Međutim, kada je apsolvirala, Olivera saznaje da se osniva Pozorišna akademija u Knez Mihailovoj ulici i, uprkos tome što je već odmakla sa studijama na Filozofskom, odlučuje da se vrati svojoj strasti iz detinjstva - glumi. Pored toga, Olivera je već bila udata za glumca Radeta Markovića. Zaputila se na pomenutu Akademiju i položila prijemni. Puni entuzijazma, u klasi Mate Miloševića, zajedno sa Oliverom za glumce su učili i Vlasta Velisavljević i Đuza Stojiljković, bila je to prva klasa školovanih glumaca u posleratnom Beogradu.
Olivera se na filmu prvi put pojavila pre osnivanja pomenute Akademije - malena uloga u kontroverznom sovjetsko-jugoslovenskom prvencu "U planinama Jugoslavije" (1945), praktično prvom posleratnom domaćem igranom filmu, čije je snimanje započeto neposredno po oslobođenju zemlje, označila je početak brilijantne filmske karijere.
Ovaj filmski pamflet u kojem se kao likovi pojavljuju i Tito, i Draža, pa čak i Pavelić nije slavno završio - posle prekida prijateljstva SSSR i Jugoslavije i Titovog "NE" Staljinu, film je strpan u "bunker" gde je proveo više decenija. Verovatno je glavni razlog za to bio što je voljenog maršala i najvećeg sina naših naroda igrao sovjetski glumac, a tako nešto nije bilo ni izbliza podobno u eri antiruske paranoje i Trumanovih jaja.
Tokom završne godine studija, 1951, tako ambiciozna i agilna kakva beše od malena, Olivera je bila jedna od članova trupe koja je imala možda i najveće zasluge za osnivanje Beogradskog dramskog pozorišta. Ubrzo je postala omiljena glumica, ne samo među publikom - reditelji su je obožavali. Pored matičnog BDP-a, neretko je gostovala i u ostalim pozorištima, uključujući i Narodno. Imala je i do četiri glavne uloge po sezoni, a kada se uzme da je broj pozorišnih scena u to vreme bio puno manji, bio je to više nego ozbiljan glumački angažman.
Putovalo se sa predstavama širom Jugoslavije i igralo bez predaha, osnivali se novi teatri, danas bi rekli, posla preko glave. Entuzijazma, poleta i ljubavi prema poslu čini se još i više. Repertoar u kojem je Olivera nastupala protezao se od savremenih komada Tenesija Vilijamsa, preko ruskih klasika poput Čehova, pa sve do Krleže i Nušića. Zahvaljujući njenom šarmu i zanosnoj lepoti, posebno su joj "legle" uloge glamuroznih dama, ali i temperamentnih devojaka; jednako je dobijala i komične, i dramske uloge. Ipak, naročito mesto Olivera je dobila, ili bolje reći, zauzela u tzv. ruskom repertoaru.
Njen brak sa Radetom je, sa glumičinom sve većom popularnošću, za tadašnju štampu postao predmet neskrivenog interesovanja, nalik na tadašnju američku opsednutost privatnim životima filmskih zvezda i glumačkom paru zaista nije bilo lako. Bili su izuzetno popularni i prinuđeni da se nose sa ozbiljnim teretom slave i medijske pažnje.
Prvi film u kojem se Olivera Marković pojavila kao profesionalna glumica bila je komedija Soje Jovanović "Sumnjivo lice" (1954) u kojem je Rade Marković igrao glavnu mušku ulogu, uz Batu Paskaljevića. Tokom pedesetih glumila je i u ratnoj drami "Šolaja", ali njena najznačajnija rola u tom periodu dogodila se u Bulajićevom ostvarenju "Vlak bez voznog reda" (1958).
Već tada je bila uočljiva Oliverina širina u mogućnosti transformacije, recimo, kada su u pitanju likovi provincijalki koje su neustrašive i čvrstih načela, što je bio poželjan obrazac za tadašnje omladinke; glumica je sa lakoćom ulazila u tako zadate matrice, baš kao što se bez poteškoća nosila i sa "buržoaskim" ulogama u teatru, u okvirima klasičnog repertoara, na primer.
"VLAK BEZ VOZNOG REDA" - INSERT
Kada je o teatru reč, Olivera je napustila BDP i prešla u Narodno pozorište, dolaskom burnih šezdesetih godina. Bližeći se četrdesetoj, njene uloge su se proredile, ni ona nije bila izuzetak od tog surovog nepisanog pravila da se karijere glumica uglavnom završavaju brzo i tiho, čim se pojave, po prirodi stvari, nove i mlađe. Takođe, poznato je i da, još od Šekspirovih vremena, pisanih sredovečnih ženskih likova je neuporedivo manje nego muških; mlade (i lepe) devojke dominiraju kada je reč o ženama u dramaturgiji i na filmu, i to je tako na svim meridijanima. Nepravedno ali tako.
Paralelno sa prelaskom u nacionalni teatar, Olivera se zbližila sa jednim od članova tog ansambla, glumcem Dušanom Bulajićem. Brak sa Radetom već je bio okončan, glumica je zadržala prezime Marković i ubrzo se još jednom udala za kolegu iz teatra.
Filmske šezdesete za Oliveru započinju ponovnom saradnjom sa Sojom Jovanović, u kostimiranoj komediji "Diližansa snova". Usledilo je pojavljivanje u Bulajićevom "Uzavrelom gradu" , a zatim i posebno inspirativna i kompleksna uloga u drami velikog poljskog sineaste Andžeja Vajde "Sibirska ledi Makbet" (1962) koja joj je donela Zlatnu arenu za najbolju glumicu, uprkos oprečnim kritikama i ne tako pozitivnim reakcijama na Vajdinu varijaciju Šekspirovog klasika.
"SIBIRSKA LEDI MAKBET" - INSERT
Igrala je vodeću žensku rolu u drami Fadila Hadžića "Službeni položaj" (1964), jednom od prvih filmova koji se, koliko je to bilo moguće, kritički osvrnuo na sve češću pojavu zloupotreba i malverzacija u društvenim preduzećima. Olivera je bila više nego ubedljiva i kao barska pevačica u hit komediji "Put oko sveta" sa Čkaljom kao Jovančom Micićem. Pevačica je bila i u filmu "Dr" po motivima Nušićevog komada. Ništa čudno ustvari - Olivera Marković u to je vreme već bila poznata i popularna kao vrstan izvođač romansi i balada, ali o tome nešto kasnije.
Za nju je karakteristično da su je reditelji najčešće angažovali za uloge žena koje su glasne, svojeglave i strasne, nikada tunjave i pitome, osim ako im je to maska.
"Nikada nisam bila ni Ofelija, ni Julija, niti sam volela takve uloge. Počela sam kao zavodnica i naigrala se takvog repertoara - od opajdara do dama iz visokog društva".
Privatno je važila za osobu koja nije sklona kompromisima već je bila otvorena, pa i direktna, čime je ponekad umela sebi da komplikuje život. Nije za to mnogo marila, čak ni onda kada su se i filmske uloge drastično proredile, već krajem šezdesetih. Navodno se desio i sukob između Olivere i čelnika "Avala filma" zbog čega je glumica čak dospela i na njihovu "crnu listu".
"NEVEN" - INSERT
Srećom, ekspanzija televizije donela je Oliveri i njenim kolegama veliki broj uloga tokom sedamdesetih, pa sve do današnjih dana. Igrajući neumorno u Narodnom pozorištu, nalazila je vremena da se angažuje i za male ekrane (za mlađe, tako se TV nekada zvao, danas taj sinonim nema puno smisla, osim ako bi bila reč o telefonima).
Serija za decu legendarnog Timotija Bajforda "Neven" predstavljala je trijumf stvaralaštva ekipe koja je radila na njoj. Oliverin doprinos bio je veliki, a ona sama izjavljivala je kako joj je rad na "Nevenu" bio veoma drag i kako ga pamti kao jedno od najlepših iskustava u karijeri.
Pre tačno 40 godina, Srđan Karanović i Rajko Grlić, praški đaci i začetnici nekog savremenijeg filmskog izraza kreirali su kultnu TV seriju "Grlom u jagode", sa namerom da ovekoveče Beograd 20. veka na jedan romantičan, evergrin način. Olivera je izvanredno, realistično odglumila Bumbarovu majku, u tandemu sa Batom Stojkovićem, na trenutke delujući dokumentaristički istinito. Iz današnje perspektive moglo bi se reći kako je ta serija lansirala jednu fenomenalnu ekipu tada mladih glumaca (Berček, Diklić, Manojlović, Tatić) ali doprinos Bate Stojkovića, Oliverin i Rahele Ferari kao iskusnih umetnika bio je ogroman.
"GRLOM U JAGODE" - INSERT
Pojavljivanje na TV, uglavnom u komičnim ulogama, nastavilo se u serijama kao što su "Babino unuče" i "Poletarac", još jednom originalnom Bajfordovom čedu. U međuvremenu, njen i Radetov sin Goran stasao je u vrsnog i zanatski preciznog reditelja koji je na sebe skrenuo pažnju sjajnim "Specijalnim vaspitanjem". Već u svom drugom projektu, Goran angažuje oba roditelja za perfektne role - u pitanju je kultna "Nacionalna klasa" (1978) u kojoj je Rade brutalno odigrao Miloja, proračunatog funkcionera koji vedri, oblači i vuče nevidljive konce, a Olivera priprostu Flojdovu majku Smilju, neizlečivo slabu na sina jedinca.
Sa sinom Goranom, jednim od najuspešnijih jugoslovenskih i srpskih filmskih autora, radila je zajedno na čak sedam filmova. Prvi je pomenuta hit komedija "Nacionalna klasa", a poslednji sumorna drama o burnim danima građanskih protesta u Srbiji devedesetih, "Kordon" (2002).
U jednom intervjuu Olivera je, na pitanje kako je raditi sa svojim sinom kao šefom, odgovorila da su se i ona, i Goran, pa i njegov otac Rade uvek prema poslu odnosili profesionalno do perfekcionizma i da je za njih snimanje, odnosno gluma bila u tim trenucima važnija od svega pa je, samim tim, njihova saradnja išla bez problema.
Doduše, Olivera je priznala da joj je tokom rada sa sinom uvek bilo i te kako važno da sve uradi baš kako je on zamislio, što nije uvek bio slučaj tokom saradnje sa drugim rediteljima.
"MAJSTORI, MAJSTORI" - INSERT
Nepodeljene simpatije i publike i kritike dobila je posle uspeha sa urnebesnom komedijom "Balkan ekspres" (1983) Branka Baletića, atipičnoj priči o simpatičnim marginalcima i njihovim peripetijama tokom nemačke okupacije.
Živopisni likovi, odličan scenario prepun sjajnih obrta i još boljih dijaloga i fenomenalna glumačka podela bili su ključ trijumfa, a ogroman doprinos dala je baš Olivera ulogom muškobanjaste tetke sa zarđalom sačmarom i kaubojskim manirima. Njen autentični talenat za komiku u ovom filmu došao je do punog izražaja i obojio čitavu priču, iako lik tetke ima mnogo manju minutažu od ostalih.
Tokom osamdesetih godina uživali smo u njenim više nego ubedljivim minijaturama u Šotrinim filmovima "Idemo dalje" i "Braća po materi", kao i u dramama "Dogodilo se na današnji dan" i "Poslednji krug u Monci".
Mlađa publika svakako najbolje pamti Oliveru Marković po komičnim ulogama svojeglavih gospođa u popularnim TV serijama "Bolji život", "Srećni ljudi" i "Porodično blago", jogunastih "babaroga", kako ih je ona sama okarakterisala.
U "Boljem životu" i "Blagu" to su bile živopisne tašte sa dugim i oštrim jezicima, dok je u "Srećnim ljudima" Olivera tumačila Jovanku Soldatović, staramajku gvozdenog kova pred kojom je njen sin, opasni biznismen Ozren manji od makovog zrna.
Olivera Marković je na Pulskom festivalu nagrađena "Arenama" za najbolje ženske uloge u domaćim filmovima čak četiri puta. Pred kraj karijere primila je i "Dobričin prsten", pored mnogih drugih nagrada. Međutim, jedno "priznanje" bilo joj je posebno dragoceno.
Olivera ga je dobila posle odigrane predstave "Braća Karamazovi" u JDP-u. U publici je te večeri bio i Lorens Olivije koji je tih dana, zajedno sa suprugom Vivijen Li, gostovao u Beogradu sa svojom predstavom. Pošto je zavesa spuštena, prišao je Oliveri, poljubio joj ruku i rekao doslovno: "Vaš lik i glas nikada neću zaboraviti".
Zanimljivo je da Olivera nije govorila engleski jezik i u tom trenutku nije mogla da razume kompliment legendarnog glumca i reditelja, jednog od najvećih u istoriji teatra.
Uživala je u radu na televizijskim projektima, u poznim godinama naročito, kada se na pozorišnoj sceni mnogo ređe pojavljivala.
U jednom intervjuu rekla je: "Pozorište ne pruža toliko mogućnosti glumcu kao što je to slučaj sa televizijom i filmom, ono je naporno, spremate se dva meseca, pa igrate predstavu sto puta... Recimo, televizija glumcu daje krupni plan, toga u teatru nema".
Ipak, postoji nešto što je Olivera Marković volela više i od televizije, pa možda čak i od same glumačke igre - poeziju i romanse, naročito ruske. Kazivanje stihova za nju je bila takoreći poslastica. Obožavala je Jesenjina. A romanse su posebna priča.
"JOŠ OVU NOĆ" - AUDIO (Jugoton)
Paralelno sa glumačkom karijerom, Olivera je snimila na desetine romantičnih, ljubavnih pesama, interpretirajući ih sa osobenim stilom, maltene recitujući ih uz odgovarajuću melodiju. Strastveno, emotivno, baš onako, glumački. Iza nje je ostalo nekoliko muzičkih albuma, slično kao u slučaju njene mlađe koleginice i imenjakinje, Olivere Katarine.
Voleli su da je slušaju i gledaju čak i van granica Jugoslavije, pa je tih godina dobila i poziv da nastupi u pariskoj "Olimpiji", onoj istoj u kojoj je pomenuta koleginica docnije održala famoznu seriju od niko-ne-zna-tačan-broj koncerata zaredom pred hipnotisanom publikom.
I danas, pet godina nakon što je napustila životnu scenu i pridružila se klubu glumačkih velikana koji više nisu među nama, Olivera Marković je i te kako živa u našem kolektivnom sećanju, u koloru ili u crno-beloj tehnici, kao zavodnica fatalnog osmeha ili otrovna tašta, kao strastvena pevačica ili beskompromisna heroina teatra.
Tako će i ostati još dugo jer je trag njenog talenta i veštine dubok i odzvanja onim njenim gromkim glasom...
-------------------------------------
SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA
***Zabranjeno je preuzimanje tekst (ili njegovih delova), bez dozvole redakcije.
