Tako sve krene - od "mangupa" u srednjoj koji ljubav pokazuje maltretiranjem do nasilnika koji prebije ili ubije ženu. Začetak problema i jeste u porodici, jer svi ti klinci osim na televiziji i na internetu, nasilju "se uče" u svojoj kući, kažu stručnajci.
Saglasni su da svi moramo dići glas protiv nasilja i rodne neravnopravnosti, a u rešavanju problema krenuti od današnjih tinejdžera, jer neke generacije su već ispuštene.
"Mnogo je važno govoriti i dečacima i devojčicama šta je nasilje, kako da ga prepoznaju. Ako ne mogu da čuju u kući, onda bi trebalo bar u školi. Istraživanja rađena pre nekoliko godina su pokazala da su i dečaci i devojčice punu stereotipa i predrasuda. Situacija je takva da je čak dve trećine dečaka sklono tradicionalnom modelu 'muškarac mačomen', dok su devojčice kada je nasilje u pitanju i samo poimanje nasilja osvešćenije (10 odsto sklono je tradicionalnim ulogama i shvatanjima). Dečaci veruju da je u redu da se devojčici lupi šamar jer je obukla prekratku suknju i ponašala se 'nepristojno'. Onda dolazimo do problema kada se ta većina dečaka i ove devojčice susretnu i stupe u veze. Tu počinju nesuglasice i prvi sukobi", rekla je na današnjoj tribini "Glasovi protiv nasilja nad ženama i devojčicama" Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra.
Budući da ta deca najviše zajedničkog vremena provedu baš u školama, tu se i najčešće dešavaju diskriminacija, vršnjačko nasilje, proganjanje.
"Ako ne mogu da nauče u školskim sadržajima, da nauče od svojih nastavnika, ako neće da vide od svojih nastavnika, pa gde će? Na internetu koji je s jedne strane dobar prostor ali sa druge i vrlo problematičan? Meni se čini da dotle dok izgonimo priču iz školskog programa jer 'nećemo da kvarimo našu decu i učitamo tako strašnim starima koje dolaze sa 'prljavog Zapad'a jer kod nas se to 'ne dešava', dotle će se nasilje dešavati, a naši dečaci učiti o seksu iz pornografije koju skinu sa interneta", poručila je Ignjatović.
O NASILJU U ŠKOLI SE ĆUTI, A I KADA SE PRIJAVI…
Ignjatović je takođe istakla da je problem i u nastavnicima i da njih treba ojačati i obučiti kako bi adekvatno reagovali na bilo koji oblik nasilja.
"Imali smo situaciju da nastavnici ne znaju ko je napravio grešku - da li devojčica koja se fotografisala naga i poslala to dečaku ili dečak koji je to distribuirao celoj školi.Važno je da nastavnici na svim predmetima pričaju o tome, kada jednom pokrenete priču deca hoće još" , istakla je Tanja Iganjtović.
"Nastavnici takođe ne znaju kako da odreaguju kada čuju od dece da se dogodilo nasilje, posebno u porodici, jer najčešći odogovr je bio - mi nemamo povratnu informaciju iz socijalnih službi. Nije im lako ni da odreaguju na nasilje u školi jer i oni mogu biti žrtva tog nasilnika. Jedan nastavnik je tako odreagovao kada je čuo kako u toku odmora devojčica doziva pomoć. Dotrčao je da pomogne, ali onda je učenik nasrnuo na njega. Inače, dečak i devojčica su bili u partnerskoj vezi. Škola je prećutala, jer su dečakovi roditelji 'moćni' i ne bi da im se zamere. Takođe, u pojedinim školama nam je rečeno da se zna da ima zaposlenih koji seksualno zlostavljaju, ali da se o tome ćuti", rekla je Ignjatović.
DECA A NI NASTANICI NE VERUJU INSTITUCIJAMA
Jedna srednjoškolka je ispričala da su iskustva dece takva da o nasilju uglavnom ćute ili se ne oslone na vršnjake.
"Ne očekujemo da će nam bilo ko pomoći. I ako odemo kod pedagoga da se požalimo na ponašanje nekog dečaka, on će nas na neki način navesti da smo mi krive što smo ga navele na takvo ponašanje. Zato one devojčice kojima se dogodi tako nešto uglavnom prećute. Odu kući i isplaču se, ne kažu čak ni roditeljima. Ustvari, čekaju da prođe”, bila je iskrena ova tinejdžerka.
Gorjana Mirčić Čaluković, zamenica javnog tužioca i članica radne grupe za izradu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici je objasnila da iako zakon predviđa da koordinacija između službi mora da postoji to u praksi ne funkcioniše najbolje.
"Taj zakon je pomerio granice. Naložio je institucijama da sarađuju. Primećeno je da se slučajevi nasilja ne mogu rešavati po segmentima, već je jedini način da sastanu i tako rešavaju problem. A nasilje u školama je preslikan model iz kuće. Potrebno je počev od represivnih organa (tužilaštva i policije) da shvate da nije važno da li sam ja dokazala da je neko počiono krivično delo, već da žrtva bude bezbedna. Tu je problem. Jer kolege iz policije i tužilaštva uvek stanu uz okrivljenog. Nemamo ništa od zatvora, pustimo ga, pa on ponovo prebije ženu. Isto tako u školi, dete se požali na roditelje, a onda pedagog ili nastavnica okrene roditelje i ispriča šta je dete reklo. Tako ništa nismo uradili, već naneli štetu", rekla je Mirčić.
Ona je naglasila da je važno znati da svako može da prijavi nasilje ne otkrivajući izvor.
"Ta informacija dolazi u centra za socijalni rad i oni to iznose pred grupom za koordinaciju i saradnju. E, sad... tužioci i policija razmišljaju strogo formalno. Prvo moramo imati plan pa akciju. Dobro je što ih je zakon predvideo jer to je kao mozaik, svako donese po jednu kockicu. Kroz neki plan možemo da predbimo šta je to što konkretno toj žrtvi može da pomgne. Na tome se radi, ali bi trebalo još. Problem je što se škole uglavnom ne odazivaju tim sastancima", precizirala je zamenica javnog tužioca.
Ono što je zanimljivo je i da su i predstavnici institucija puni predrasuda.
”Ako žena nije modra ili sa polomljnim rebrima i slično, to kao da se nije dogodilo. Još ako je odreagovala i uzvratila, tada je niko ne gleda kao žrtvu. Tu je takođe problem. Tada odluče da su oboje krivi što je nemoguće, neko je morao da počne. Tu nema kraja. Ti slučajevi se rešavaju decenijama”, objasnila je Mirčić Čaluković.
Učesnici današnje tribine se slažu da je kasno kada slučaj dođe do tužilaca i sudija jer tu očigledno Srbija ide veoma sporo, ali da su prevencija i rad sa mladima ključ problema.
”Hajde da probamo naopako. Ako već ne mogu ili neće roditelji da nauče decu, hajde da deca sve što su usvojila i naučila prenesu u svoje kuće. Možda bude nekog efekta” ,rekla je zamenica javnog tužioca.
Kakvo je vaše lično iskustvo o ovoj temi?
Anketa
Da li se u vašoj porodici toleriše nasilje?
-
Ne, sve rešavamo razgovorom.
69.61% (71)
-
Da, ja sam taj koji stvari rešava i batinama kad zatreba
13.73% (14)
-
Psihičko nasilje je problem sa kojim sam suočen
13.73% (14)
-
Da, više puta sam bio žrtva.
2.93% (3)
